Prevodioci se uglavnom smatraju posrednicima između dva jezika, „prepisivačima“ sa jednog jezika na drugi. Međutim oni su zapravo mnogo više od toga: prevodioci su posrednici između dva naroda, dva mentaliteta, dve kulture. Kulture dvaju jezika, kao što su na primer engleski i srpski, umnogome se razlikuju i to ponekad dovodi do različitih začkoljica u prevođenju koje nastaju kada naiđemo na leksičku ili, u težem slučaju, pojmovnu prazninu.
Leksička praznina predstavlja nepostojanje reči u ciljnom jeziku koja oblikom, funkcijom i sadržinom odgovara reči iz izvornog jezika koju želimo da prevedemo. Takav primer je engleska reč sibling, koja označava rođenog brata ili sestru. U slučaju leksičke praznine, strana reč se prevodi jezičkim sredstvima ciljnog jezika koja funkcijom i sadržinom odgovaraju stranoj reči koju prevodimo, dakle u ovom primeru kao brat ili sestra.
Nešto je teži slučaj kada je leksička praznina posledica pojmovne praznine, koja nastaje kada u ciljnoj kulturi nije poznato ili nije relevantno određeno značenje koje ima strana reč, pa samim tim ne postoji ni reč ili jezičko sredstvo kojim bi se data strana reč mogla prevesti. Takve pojmovne praznine često su posledica razlika u kulturama izvornog i ciljnog jezika i tada govorimo o kulturološki obeleženim rečima. U ovakvom slučaju, prevodilac ima na raspolaganju tri moguća rešenja.
Prvo rešenje predstavljaju transkripcija i transliteracija stranih kulturološki obeleženih reči. Na ovaj način, nove reči ulaze u ciljni jezik kao pozajmljenice. Na primer, reč sari je preuzeta iz hindi jezika i označava posebnu vrstu indijske haljine koja se u našoj kulturi ne javlja, pa samim tim nema ni naziv na srpskom. Zatim, haggis i porridge su nazivi za jedno škotsko i jedno englesko jelo koje kod nas ne postoji u tom obliku, pa su te reči transkribovane i vremenom su ušle u srpski jezik kao hegis i poridž. Takođe, ovaj proces se dešava i u obrnutom smeru: na primer, slava je običaj specifičan za srpsku kulturu i ne postoji u anglo-američkoj kulturi, tako da je ta reč morala da uđe u engleski jezik u izvornom obliku.
Drugo rešenje bilo bi pronaći funkcionalni ekvivalent, odnosno reč ili izraz u ciljnom jeziku koji ima slično značenje kao određena kulturološki obeležena reč, ukoliko takva reč ili izraz postoji. Na primer, ukoliko naiđemo na situaciju da neko na engleskom kaže da za večeru ima casserole, to nikako ne možemo prevesti rečju kaserola, iako ta reč postoji u srpskom jeziku. Dok u oba jezika ova reč označava vrstu duboke posude u kojoj se sprema hrana, na engleskom govornom području se ta reč odnosi i na samo jelo od mesa, različitog povrća i sira koje se priprema u takvoj posudi. Dakle, prikladnije bi bilo to jelo zameniti za neko slično jelo koje postoji u našoj kulturi, a to bi mogla biti musaka.
Treće rešenje, ponekad najjednostavnije, jeste upotrebiti hiperonim, odnosno uopšteniji izraz kako bi se otprilike prenelo značenje određene kulturološki obeležene reči. Na primer, Amerikanci često spominju kako žele da idu na Havaje i piju mai tai. Pošto ovo piće nije toliko zastupljeno kod nas, možemo prosto reći da oni žele da piju koktele. Takođe, u anglo-američkoj kulturi postoji nekoliko naziva za različite vrste advokata (attorney, lawyer, barrister…). Ukoliko neko kaže da je barrister, najbolje je to prevesti kao advokat i ne upuštati se u objašnjenja toga po čemu se on razlikuje od ostalih vrsta advokata.
Kada odlučujemo koju tehniku ćemo primeniti pri prevođenju kulturološki obeleženih reči, moramo uzeti u obzir medijum i kontekst u kojima se te reči javljaju. Ukoliko se ta reč javlja u okviru nekog dokumenta ili u nekoj knjizi, tu imamo više prostora za objašnjenje njenog značenja. Možemo dati precizniji opis datog pojma, iskoristiti funkcionalni ekvivalent i dopuniti ga objašnjenjem, a čak možemo koristiti i fusnote. Međutim, ako se reč javlja u dijalogu nekog filma ili serije, moramo uzeti u obzir prostorna i vremenska ograničenja koja nam postavlja taj medijum, pa je tu upotreba hiperonima i transkripcije često bolje rešenje.
Takođe, moramo uzeti u obzir i kontekst u kojem se kulturološki obeležena reč javlja kao i njen značaj u okviru tog konteksta. Ako je ta reč ključna u nekom tekstu ili ako se spominje mnogo puta, ne možemo se opredeliti za upotrebu hiperonima. Isto tako, kada se radi o filmskim prevodima, funkcionalne ekvivalente ne možemo koristiti ukoliko se na ekranu pojavljuju predmeti koji ne odgovaraju rečima koje se spominju u prevodu.