Kada govorimo o problemima u prevođenju, prvo što nam padne na pamet uglavnom su stručne reči čije značenje ne znamo ni na jednom jeziku, idiomi čija značenja ne možemo da dokučimo čak ni kada znamo značenje svakog njihovog elementa, komplikovani jezik pravnika i ekonomista… U prevođenju književnog teksta ili dijaloga iz nekog filma ili serije uglavnom očekujemo manje problema, a onda u prevodu naiđemo na ime neke poznate ličnosti. Prvenstveno pomislimo: „E ovo je bar lako!“ i srećni i zadovoljni počnemo da prosto transkribujemo i prilagođavamo ime srpskom jeziku i gramatici. A onda počnemo da razmišljamo o publici kojoj je prevod namenjen i rešenju koje smo odabrali i više ni u šta nismo sigurni.
U anglo-američkom svetu danas ima toliko poznatih ličnosti da im se ne zna broj. U američkim i britanskim knjigama, serijama i filmovima često se spominju njihova imena u sklopu nekih šala ili poređenja. Te knjige, serije i filmovi uglavnom su namenjeni pre svega domaćem tržištu, pa će prosečnom Amerikancu ili Britancu sve biti jasno ako se spomene neka ličnost, budući da su oni okruženi novinskim člancima, televizijskim emisijama, a da ne govorimo o veb-sajtovima koji „bruje“ o svim tim ličnostima. Međutim, ono što prevodilac mora da se zapita jeste: da li prosečan Srbin zna ko je ta osoba i da li mu njeno ime išta znači?
Ukoliko je poznata ličnost koja se spominje u knjizi, filmu ili seriji zaista svetski poznata, transkripcija je dovoljno dobro rešenje: svi će bez problema shvatiti šta određeni lik misli kada kaže da nije bio „ovako tužan od smrti princeze Dajane“. Međutim ako se radi o nekoj ličnosti čija slava (još uvek) ne prevazilazi granice anglo-američkog sveta ili, u nekim slučajevima, starosne granice u okviru ciljne publike, onda se mora pribeći nekim drugim rešenjima. Jedno od tih rešenja jeste upotreba funkcionalnog ekvivalenta, odnosno zamena imena poznate ličnosti iz originalnog teksta za ime neke poznate ličnosti koja joj je slična po relevantnim karakteristikama, ali je poznatija ciljnoj publici.
Funkcionalni ekvivalent možemo naći u okviru anglo-američke kulture ili, što je uglavnom nesrećnije rešenje, u našoj domaćoj kulturi. Na primer, u jednoj britanskoj seriji, otac svoju ćerku, koja obožava modu, poredi sa Zandrom Rouds, poznatom britanskom modnom kreatorkom. Poznatom u Britaniji, ali ne i u Srbiji. Prevod onoga što je on izgovorio glasio je: „Šta si ti sad neka Verica Rakočević?“ Ovakav prevod je donekle dobar jer gledalac shvata da se radi o modnoj kreatorki, ali se ovim pravi veliki iskorak iz anglo-američkog sveta u kom je radnja serije smeštena i to može da pokvari utisak gledaocu, kao i da ga navede da se zapita kad je jedna prosečna londonska porodica čula za Vericu Rakočević! Možda bi najbolje rešenje bilo odabrati neku drugu, poznatiju kreatorku iz Britanije ili za koju su i Britanci sigurno čuli, npr. Stela Makartni ili još bolje Koko Šanel.
Drugo rešenje problema prevođenja imena „nedovoljno poznate ličnosti“ jeste upotreba hiperonima, odnosno, u ovom slučaju, izdvajanje karakteristike te poznate ličnosti zbog koje je ona uopšte spomenuta. Na primer, u navedenom slučaju prevod je mogao glasiti: „Šta si ti sad neka modna kreatorka?“. Na ovaj način bi se dosta izgubilo na komičnosti izjave, ali gledalac ne bi bio zbunjen uvođenjem imena osobe za koju nikada nije čuo.
Još jedan problem u prenošenju imena poznatih ličnosti iz izvornog u ciljni tekst jeste i sam medijum. Kada je u pitanju knjiga, bez problema se može upotrebiti funkcionalni ekvivalent i čitalac najverovatnije neće nikada ni saznati da u originalu stoji neko drugo ime. Međutim, kada se radi o prevođenju filmova i serija, gledalac najčešće može da razazna da je spomenuta jedna ličnost, a da u prevodu stoji neko drugo ime ili da uopšte nije spomenuto. U takvom slučaju možemo samo da se nadamo da će pronicljivi gledalac shvatiti razlog zašto je prevodilac odabrao takvo rešenje i da će imati razumevanja za gledaoce koji nisu toliko upoznati sa anglo-američkim džet-setom.