Veb stranice se najčešće mogu pogledati na nekoliko jezika. Za korisnike se podrazumeva da u globalizovanom društvu postoje višejezičke veb stranice. Pitanje je zašto bi kompanije trošile vreme, energiju i novac za prevod teksta na nekoliko jezika, umesto da objave stranicu na jednom svetskom jeziku – engleskom?

Dešava se često da dok boravimo u stranoj zemlji uhvatimo sebe kako se smejuljimo kada iznenada čujemo svoj maternji jezik. Kod kuće nas pritiska svakodnevica, pa poželimo da vidimo i čujemo nešto drugo i da odemo na egzotična mesta. Boravak u stranoj zemlji zamišljamo bez mnogo susreta sa ljudima iz sopstvenih krajeva i sa upoznavanjem ljudi iz drugih kultura. Međutim, kad provedemo duži period u stranoj zemlji, istinski se obradujemo kad čujemo da neko govori našim jezikom. To nam daje osećaj povezanosti i sigurnosti. A kad nam konobar u restoranu u inostranstvu donese jelovnik na našem jeziku, prijatno smo iznenađeni i osećamo se kao u poseti starim prijateljima.

Dakle, u virtuelnom svetu, veb stranice mogu da se uporede sa stranim zemljama, a korisnici sa turistima. Kada na traženoj veb stranici otkrijemo sadržaj na maternjem jeziku, povećava se naše interesovanje, a i zadovoljstvo što su kompanije koje iza toga stoje prepoznale naše potrebe. Što više jezika nude, to bolje. Površno gledano, radi se o razumevanju sadržaja. No, u tom slučaju bi bilo dovoljno ponuditi sadržaje na engleskom koji se govori širom sveta. Međutim, kompanije nude i druge jezike i imaju dobre razloge za to: ispod površine postoji, osim samog sadržaja, iznenađujuće mnogo faktora koji utiču na delovanje veb stranica.

Istraživanja su pokazala da mnogo emotivnije reagujemo kada čitamo ili slušamo nešto na maternjem nego na stranom jeziku. Moja nastavnica srpskog jezika mi je jednom rekla „Kad budeš počela da se svađaš na srpskom, onda si taj jezik zaista savladala“. Navikli smo da izražavamo svoje najjače emocije na maternjem jeziku. Malo smo bespomoćni kad precizno hoćemo da izrazimo radost, naklonost, nedoumicu, ljutnju i tako dalje na stranom jeziku. A čak i ako potpuno tečno koristimo taj strani jezik, isključivo porodični kontekst učenja maternjeg jezika nosi potpun spektar ljudskih emocija, što se kasnije odražava na naše emotivne reakcije na različite jezike.

Veb stranice su reklamno sredstvo za određene proizvode, kompaniju ili određeni cilj. Zato ne služe samo za prenos opisa, objašnjenja i pozadinskih informacija, nego je njihov cilj da deluju na naše emocije i time stvore vezu sa nama koja će nas navesti da se vratimo, kupimo, zovemo, podržavamo. Različite oblasti veb stranice su na našem putovanju kroz „stranu zemlju“ mali hoteli, koji privlače našu pažnju i zovu nas da duže ostanemo i ponovo ih posetimo ako se u njima osećamo kao da smo kod kuće. Time je emotivno dejstvo veb stranice odlučujući faktor njenog uspeha.

Istraživački projekat koji su sproveli Puntoni et al. (2009) pokazao je da su ispitanici vrednovali marketinške slogane kao mnogo emotivnije kada su bili napisani na maternjem jeziku čitaoca/gledaoca/slušaoca. Emotivna reakcija publike bila je mnogo jača. Taj efekat želimo da postignemo i na veb stranicama.

Drugi važan zaključak je da 75 posto klijenata ne donosi odluke o kupovini ako je opis proizvoda napisan na jeziku kojim ne vladaju dobro. To je logično, ali retko kad smo svesni toga kada kreiramo veb stranicu. Naravno, kupac želi da razume svaki detalj, ne samo cenu i polje „Unesite broj kreditne kartice“.

Problem prevođenja veb stranica je uglavnom finansijske prirode, pogotovo ako se radi o prevodu na više jezika. Taj aspekat svakako ne može da se zanemari. Međutim, treba misliti na veliku prednost koja se time ostvaruje. Naime, profit se znatno uvećava kada se veb stranici doda i samo jedan jezik, što opravdava početno ulaganje kompanije.

Šta je sa veb stranicama čiji je sadržaj isključivo informativan? Stranice o istorijskim činjenicama, na primer. Pa, i takve stranice zavise od širine publike, a publika naginje tome da ostane zainteresovana i dobre volje kada ih stranica privuče i emotivno. Veb stranice su deo marketinga, a marketing je povezan sa našom psihom i emocijama.

Dakle, umesto da se prvenstveno gledaju troškovi, radni sati i statistika – zašto ne gledati veb stranice kao potencijalne „strane zemlje“? Zamislite zadovoljstvo turista koji putuju kroz „Vašu“ zemlju i na svom maternjem jeziku otkrivaju zanimljivosti i lepote koje Vaša zemlja nudi.



Neologizmi, odnosno nove reči, ili nova značenja već postojećih reči nekog jezika, predstavljaju jedan od najvećih izazova za prevodioce. S obzirom na to da je potrebno da prođe određeno vreme kako bi se novonastale reči ustalile u jeziku i postale prihvaćene od strane njegovih govornika, jasno je da prevodilac, bar neko vreme, neće moći da ih pronađe u rečniku.

Neologizmi se možda najčešće sreću u književnosti, humorističkim serijama i filmovima, gde predstavljaju, pre svega, produkt autorove kreativnosti. Srpski jezik itekako omogućava ovakav vid jezičkog izražaja, pa se tako u delima Laze Kostića, na primer, mogu sresti neologizmi za jednokratnu upotrebu poput  reči neodvaj („zagrljaj iz kog osoba ne želi da izađe“) ili sevotina („munja“). Engleski jezik takođe obiluje ovakvim neologizmima, koji ponekad sa malog ekrana uđu u jezik, kao što je slučaj sa rečju omnishambles  („situacija, pre svega u politici, koja nastaje kao posledica lošeg rukovođenja, niza propusta i grešaka“) iz satirične britanske serije The Thick of It, koju je 2012. Oksfordski rečnik izabrao za reč godine.

Postoji više načina da se nova reč prevede – pronalaženjem ekvivalentne reči ili reči sa dovoljno bliskim značenjem u ciljnom jeziku, transkripcijom ili transliteracijom (ostavljanjem reči u originalnom obliku, sa ili bez prilagođavanja izgovoru ciljnog jezika), kalkiranjem (doslovnim prevođenjem elemenata reči) ili opisnim prevođenjem. Međutim, da bi se neologizam uspešno preveo, prevodilac ga, pre svega, mora razumeti, a da bi ga razumeo, treba  da obrati pažnju na kontekst u kom se nova reč javlja. Za neologizme je takođe karakteristično da uglavnom nastaju od već postojećih reči i morfema, pa tako i morfološka analiza može biti od pomoći pri njihovom razumevanju, a samim tim i prevođenju.

Opšte pravilo je da neologizme u književnim tekstovima, filmovima, serijama i drugim kontekstima u kojima jezička kreativnost ima značajnu funkciju treba prevesti, dok u drugim, stručnim kontekstima u kojima je nova reč stručnjacima poznata samo na izvornom jeziku, neologizme treba ostaviti u originalu ili transkribovati. Izuzetak od ovog pravila čine slučajevi u kojima je prevodilac dovoljno stručan u određenoj oblasti da izvorni termin prevede, i tako sačini novi termin u ciljnom jeziku, i to koristeći morfeme grčkog, latinskog i domaćeg porekla, koje su ustaljenje i razumljive ciljnoj publici.

Ponekad je prevođenje neologizama dosta jednostavno, odnosno onda kada u ciljnom jeziku postoje reči sličnog oblika, pa je tako, na primer, američka serija Californication (od „California“ i „fornication“), čiji naziv oslikava i samu radnju, vrlo jednostavno prevedena kao Kalifornikacija (od „Kalifornija“ i „fornikacija“, odnosno „bludničenje“). Međutim, da ova reč ne postoji u ciljnom jeziku, složenica bi morala biti prevedena na drugačiji način, na primer Blud u Kaliforniji, kao što je slučaj i sa prethodno pomenutom složenicom omnishambles (od latinskog prefiksa „omni-“ i engleske reči „shambles“) koja je na srpski prevedena kao opšte rasulo. Međutim, neretko se dešava da prevodioci značenje nekog  neologizma ne prevedu, čime rizikuju da naruše stil autora, ali i uskrate čitaocu koji ne poznaje izvorni jezik razumevanje određenog izraza. Tako je, na primer, u zvaničnom prevodu Generacije iks autora Daglasa Koplanda njegova jezička kreacija McDead (sintetična, isprogramirana kultura) prevedena kao mekmrtvilo, što se može smatrati donekle opravdanim jer je lanac restorana McDonalds, koji je autoru poslužio kao model, poznat čitaocima. Međutim, u istom romanu javlja se i složenica McJob (loše plaćen posao koji ne zahteva školovanje ni iskustvo), a koju je prevodilac prosto transliterirao kao mekdžob, umesto da upotrebi istu strategiju kao u prethodnom primeru.

Konačno, pri prevođenju neologizama takođe treba proveriti da li postoji raniji prevod, kao i da li će nova reč biti korisna za ciljnu publiku, odnosno da li im može biti interesantna, da li bi se mogla ustaliti u jeziku, da li bi njenim neprevođenjem bio narušen stil autora, itd.



Prevođenje se često smatra intuitivnom delatnošću – pa znate dva jezika, u čemu je problem da se jednostavno prenese značenje sa jednog jezika na drugi? Ume da bude veliki problem, ne samo na lingvističkom, nego i na ličnom i međuljudskom nivou.

„Studiraš Engleski? Ali zašto, pa već ga znaš, zar ne?“ To je bilo jedno od najčešćih pitanja u vezi sa mojim studijama Engleskog jezika i književnosti. Izgleda da je rasprostranjeno shvatanje da studiranje jezika znači isključivo učenje vokabulara i gramatike, a zatim primenu novostečenog znanja u pisanju i govoru. Međutim nije. Postoji neverovatna raznovrsnost koncepta, konteksta i društvenih i istorijskih činjenica koja mora da se uzme u obzir da bi se određeni jezik i njegova struktura zaista dubinski razumeli. Jezik ne čine samo lingvistički oblici, nego način i struktura razmišljanja koji se razlikuju među kulturama i pojedincima.

Po tome je i prevođenje kompleksan proces koji zahteva mnogo znanja i razmišljanja. Mnogi sebe nazivaju prevodiocem prosto zato što znaju dva jezika. Onda se često govori o „jednostavnim tekstovima za prevod“ koje bi naizgled svako mogao da prevodi. Međutim, „jednostavni tekstovi za prevod“ zapravo ne postoje. Čak i prevođenje najjednostavnijeg teksta zahteva shvatanje konteksta i stilskih sredstava koji se koriste u ciljnom jeziku, kao i osećaj za ciljnu grupu. U suprotnom ćemo u salonu za pranje veša dobiti savet „Please, do not die here“ (Molimo Vas, nemojte ovde umreti – na engleskom jeziku dye znači obojiti, dok die znači umreti). Ili ćemo se diviti glavnom jelu „Paul is dead“ (Paul je mrtav – bukvalan prevod izraza za ćufte na arapskom jeziku) na meniju restorana.

Ne potcenjuje se samo predznanje potrebno za prevođenje, nego i odgovornost prevodioca. Naravno, postoji gradacija odgovornosti – greška u prevodu jelovnika nekog restorana verovatno nikom neće naškoditi (osim u slučaju da ima alergiju, a nije prepoznao sastojak). Greška u pravnom prevodu, s druge strane, može da ima ozbiljne posledice. Kandidat koji se prijavljuje za posao, a kome je naziv struke pogrešno preveden, može biti odbijen zbog te „sitne greške“. Jedna pogrešna reč može potpuno da izmeni implikacije nekog ugovora. A da ne spominjemo kako pogrešno preneseni brojevi u sistemu vrednovanja u dokumentima mogu da podignu prodajnu cenu ili smanje prosečnu ocenu u školi.

Jedan primer za kobnu posledicu pogrešnog prevoda je slučaj prevodioca Dole iz 16. veka. Dole je dodao samo tri reči u svom prevodu Platonovih reči koje u originalu nisu bile prisutne – „rien du tout“, što je značilo da posle smrti nema „apsolutno ničeg“. Time je doveo u pitanje besmrtnost duše i osuđen je na smrt zbog bogohuljenja. Naravno, tako nešto se u današnje vreme nikako ne bi dogodilo, ali prevodilac i dalje može da izgubi gomilu novca i reputaciju ako njegovom greškom prevod uzrokuje ozbiljne posledice za naručioca. A pored toga je naravno i pitanje savesti i mirnog sna.

Dokazano je da tokom usmenog prevođenja prevodioci često preuzimaju ulogu trećeg konverzacionog partnera umesto da samo prenesu poruku. Stručnjaci su utvrdili da u saslušanjima, gde je preciznost od neizmerne važnosti, prevodioci često izostavljaju delove govora koji im se ne čine naročito važnim ili da neprimetno izmene ton poruke. U takvim kontekstima je od velike važnosti da se prevodilac u potpunosti uzdrži od dodavanja ili oduzimanja teksta po sopstvenoj proceni. Slično je u kontekstu socijalne pomoći, gde se proverava stanje u domaćinstvu primaoca intervjuisanjem istog. I ovde, prevodilac je tu isključivo da prenese svaku reč i svaku misao precizno i da zadrži svoju ulogu neutralnog medijuma.

U poslovnom svetu, greške u prevodu mogu da dovedu do nesporazuma između kompanija i klijenata, koji sprečavaju dalju saradnju i lojalnost klijenta. U tom slučaju, kompanija će biti na gubitku. Poznat primer je reklama kompanije Parker Pen, koja je trebala da znači „It won’t leak your pocket and embarrass you“ (Neće iscuriti u Vašem džepu i uzrokovati neprijatnu situaciju). Prevod je bio „You will not get pregnant while losing ink in your pocket“ (Nećete zatrudneti dok Vam mastilo curi u džep). Ne može se reći da je prevod pun pogodak.

Razlog zašto su neobučeni prevodioci toliko uspešni je delimično u pogrešnoj proceni naručilaca. Oni, isto kao i neki prevodioci, nisu svesni posledica koje loš prevod može da ima. Isto tako nisu svesni ni mogućnosti da osoba koja vlada jezicima nije sposobna da precizno prevede tekst, uključujući sve konotacije i implikacije, ton i značenje.

I međuljudske veze su važne za kompetentno prevođenje. U procesu prevođenja knjige ili članka, kontakt sa autorom (ukoliko je moguć) i shvatanje njegove ličnosti igra veliku ulogu. Da bi svaka nijansa prenesene poruke došla do izražaja, važno je poznavanje načina razmišljanja, iskustva i ličnosti autora. Eventualni susreti autora i prevodioca mogu da dovedu do iznenađujućih događaja i zbližavanja. Tako je prevodilac iz Ekvatorijalne Gvineje postao poverenik i podrška autora kada se ovaj našao u politički nezavidnom položaju.

Ako razmislimo o svim tim zamkama i posledicama prevoda, ne bismo mogli reći da se radi o „intuitivnoj“ delatnosti i Bogom danoj sposobnosti. Jezik, na kraju krajeva, nije samo „jezik“. Potrebno je opširno znanje da se čovek ne bi „izgubio u prevodu“.



Nema sumnje da je razvoj mašinskog prevođenja, kako pismenog tako i usmenog, dostigao impresivan nivo i sa sigurnošću možemo reći da će se taj trend nastaviti u budućnosti. Sve je više aplikacija i uređaja koji nam omogućavaju komunikaciju sa govornicima stranih jezika, ali stiče se utisak da ta komunikacija retko uspeva da se izdigne iznad osnovnih i najjednostavnijih oblika sporazumevanja. Iako se uređaji povezuju brzo i jednostavno, ljudima iz različitih delova sveta to i dalje ne polazi za rukom tako lako jer su jezičke barijere još uvek prisutne uprkos svim raspoloživim sredstvima.

Poteškoće s prevođenjem koje vrši veštačka inteligencija najočiglednije su u domenu usluga mašinskog prevođenja tj. u usluzi GoogleTranslate i usluzi automatskog prevođenja na Fejsbuku koja se dnevno koristi za 4,5 milijardi prevoda. Te poteškoće se najčešće ogledaju u bezazlenim greškama koje se obično lako prepoznaju i ne prevazilaze okvire kratkotrajnog izvora humora i zabave. Međutim, ponekad se takve greške nađu u širem kontekstu koji može imati ozbiljne pravne, ekonomske i druge posledice. Izraelske novine Haaretz objavile su priču o palestinskom građevinskom radniku koji je uhapšen u blizini Jerusalima nakon što je na Fejsbuku objavio fotografiju sebe kako stoji pored buldožera uz natpis na arapskom jeziku: „يصبحهم“. Usluga automatskog prevođenja na Fejsbuku prevela je taj natpis kao „Napadnite ih“ na hebrejskom i „Povredite ih“ na engleskom. Policija je obaveštena i radnik je ubrzo uhapšen zbog sumnje da se sprema da izvrši teroristički napad vozilom. Pušten je nekoliko sati kasnije kada je policija uočila grešku: originalni natpis na arapskom značio je jednostavno „Dobro jutro“. Greške ovog tipa ukazuju na dublje probleme u uslugama mašinskog prevođenja. Poznato je da u mašinskom prevođenju često dolazi do nasumičnih zamena toponima i ličnih imena (London postaje Amsterdam, Samsung postaje Motorola), ali ako se jedna sasvim uobičajena fraza (dobro jutro) pogrešno prevede ne na jedan, već na dva jezika i spletom okolnosti ugrozi bezbednost više osoba, u kojoj meri se možemo osloniti na ove usluge za prevođenje složenijih izraza i rečenica?

Idealan scenario za mašinsko učenje i veštačku inteligenciju predstavlja nešto sa precizno određenim pravilima i jasnim pokazateljima uspeha i neuspeha. Šah je sjajan primer, što je i dokazano činjenicom da je veštačka inteligencija pobedila najbolje ljudske igrače mnogo brže nego što je bilo očekivano. S druge strane, jezik sa svojim neograničenim mogućnostima predstavlja mnogo teži zadatak. Zbog toga globalna tržišta još uvek čekaju na pouzdano mašinsko prevođenje. Uprkos nedavnim dostignućima i činjenici da je mašinsko prevođenje u stanju da sagleda cele rečenice, a ne samo da prevodi pojedinačne reči, greške u prevodu su i dalje česte i još uvek čekamo trenutak kada će automatski prevodi moći verno da prikažu izvorni tekst. Problem je u tome što sagledavanje celih rečenica nije dovoljno. Kao što značenje jedne reči zavisi od ostatka rečenice, značenje rečenice zavisi od ostatka pasusa i ostatka teksta, a značenje teksta zavisi od šireg konteksta, namera govornika/pisca itd. Na primer, idiomi, ironija i sarkazam imaju smisla tek u širem kontekstu, a razumevanje teksta uključuje mnogo međusobno povezanih aktivnosti koje nesvesno obavljamo i koje se za sada ne mogu mašinski replicirati.

Ipak, neosporno je da se mašinsko prevođenje koje je trenutno dostupno pokazalo kao izuzetno koristan alat i pronašlo brojne korisne primene, npr. prevođenje veb pretraživača ili porudžbina pri kupovini na internetu. Najbitnije je imati u vidu upravo to da se za sada može koristiti samo kao alat i to u specifičnim okruženjima, a ne kao zamena za prevodioce. Taj dan je još daleko i pitanje je da li će ikada doći. Ne možemo znati šta budućnost donosi, ali brojni stručnjaci se slažu da će dalji razvoj mašinskog prevođenja u velikoj meri transformisati i olakšati rad ljudskih prevodilaca, ali ga neće zameniti.



Za razliku od standardnog jezika, odnosno njegove uređene i normirane varijante, nestandardni jezik obuhvata veoma širok spektar jezičkih varijanti kojima pripadaju i dijalekti. U književnoumetničkom diskursu, odstupanja od jezičkih normi nazivaju se književnim dijalektom i piscu omogućavaju da likove i naratore smesti u željeni društveni i kulturni kontekst. U kombinaciji sa sociološkim, ideološkim i kulturnim konotacijama, prevođenje dijalekata predstavlja jedan od najvećih izazova s kojima se prevodioci književnih dela susreću.

Nestandardna leksika, gramatika i izgovor tekst mogu učiniti ne samo naizgled nemogućim za prevod, već i veoma teškim za razumevanje, što dodatno otežava posao prevodioca. Opšteprihvaćeno pravilo jeste da se izvorni tekst napisan standardnim jezikom prevodi standardnom varijantom ciljnog jezika. Što se nestandardnog jezika, odnosno dijalekata tiče, prevodiocu su na raspolaganju sledeće mogućnosti: zamena izvornog dijalekta domaćim dijalektom, zamena izvornog dijalekta standardnim ciljnim jezikom ili kombinacija ova dva postupka.

Prvi postupak predlaže zamenu izvornog dijalekta, na primer, urbanog edinburškog govora koji u svojim romanima često upotrebljava poznati škotski pisac Irvin Velš, odgovarajućim dijalektom u ciljnom jeziku. Međutim, ovaj postupak sa sobom nosi pregršt problema. Zamislite da čitate Velšov kultni roman Trejnspoting, čija je radnja smeštena u Edinburgu, u kome naratori i likovi govore škotskim dijalektom koji pisac predstavlja upotrebom nestandardne ortografije, a da u njegovom prevodu Mark Renton i Frensis Begbi koriste beogradski žargon, da umesto u edinburškom kvartu Lit oni „bleje“ u bloku 22, što bi bilo neizbežno ako bi se primenila ova prevodilačka tehnika, jer bi zamena dijalekta morala biti praćena premeštanjem radnje u ciljno okruženje. Za razliku od pozorišnih adaptacija koje dobro trpe ovakvu lokalizaciju, roman bi postao gotovo neprepoznatljiv. A zamislite tek prevod u kom bi likovi i dalje bili u Edinburgu, a govorili beogradskim slengom.

Drugi postupak podrazumeva standardizaciju, odnosno zamenu izvornog dijalekta standardnim ciljnim jezikom. Međutim, jasno je da dijalekat u književnom delu nije tu bez razloga, već da se njime postiže određeni cilj, bilo da se radi o smeštanju likova u određeni prostorni i vremenski kontekst, o pravljenju statusne razlike između onih koji govore standardnim jezikom i onih koji govore njegovom nestandardnom varijantom, ili iz nekog drugog razloga. Određeni nivo standardizacije u prevodu uglavnom je neizbežan, ali prevodilac bi uvek trebalo da se trudi da prepozna značaj, a zatim i pokuša da prenese elemente nestandardnog jezika u prevodu na najprimereniji način.

Treća strategija kombinuje elemente prve dve i podrazumeva upotrebu standardnog jezika i elemenata dijalekta u ciljnom tekstu. Ovde bi najbolje rešenje bilo da se u prevodu koristi neutralan standardni jezik izmenjen tako da se dobije neka vrsta izmišljenog, nadregionalnog dijalekta, recimo upotrebom nestandardnih oblika (ajmo, de si, ša radiš umesto hajdemo, gde si, šta radiš) u kombinaciji sa, na primer, promenom ustaljenog reda reči (Nis tamo ti išo? umesto Ti nisi išao tamo?). Ovakvom promenom standardnog jezika čitalac bi prepoznao da se radi o dijalektu, a prevodilac izbegao sve probleme koji bi nastali da je preuzeo postojeći dijalekat ciljnog jezika. Međutim, ukoliko se prevodilac opredeli za ovakav pristup pri prevođenju, mora paziti da ne pretera, odnosno da ne ode u krajnost i ne prevede tekst izmišljenim, jedva razumljivim jezikom.

Svi jezici imaju svoje specifičnosti i varijante, a kada se tome doda i kulturna dimenzija, može se doći do zaključka da pri prevođenju dijalekata ne postoji univerzalno i opšteprihvaćeno rešenje. Nijedan od ovih postupaka nije savršen, niti se može primeniti u svakoj situaciji, ali dijalekat se u prevodu nikako ne sme zanemariti. Kada se susretne s dijalektom, prevodilac treba da se opredeli za postupak koji je u datoj situaciji najpraktičniji, i to na osnovu konteksta, konkretne situacije i samog teksta.



Prevodioci se uglavnom smatraju posrednicima između dva jezika, „prepisivačima“ sa jednog jezika na drugi. Međutim oni su zapravo mnogo više od toga: prevodioci su posrednici između dva naroda, dva mentaliteta, dve kulture. Kulture dvaju jezika, kao što su na primer engleski i srpski, umnogome se razlikuju i to ponekad dovodi do različitih začkoljica u prevođenju koje nastaju kada naiđemo na leksičku ili, u težem slučaju, pojmovnu prazninu.

Leksička praznina predstavlja nepostojanje reči u ciljnom jeziku koja oblikom, funkcijom i sadržinom odgovara reči iz izvornog jezika koju želimo da prevedemo. Takav primer je engleska reč sibling, koja označava rođenog brata ili sestru. U slučaju leksičke praznine, strana reč se prevodi jezičkim sredstvima ciljnog jezika koja funkcijom i sadržinom odgovaraju stranoj reči koju prevodimo, dakle u ovom primeru kao brat ili sestra.

Nešto je teži slučaj kada je leksička praznina posledica pojmovne praznine, koja nastaje kada u ciljnoj kulturi nije poznato ili nije relevantno određeno značenje koje ima strana reč, pa samim tim ne postoji ni reč ili jezičko sredstvo kojim bi se data strana reč mogla prevesti. Takve pojmovne praznine često su posledica razlika u kulturama izvornog i ciljnog jezika i tada govorimo o kulturološki obeleženim rečima. U ovakvom slučaju, prevodilac ima na raspolaganju tri moguća rešenja.

Prvo rešenje predstavljaju transkripcija i transliteracija stranih kulturološki obeleženih reči. Na ovaj način, nove reči ulaze u ciljni jezik kao pozajmljenice. Na primer, reč sari je preuzeta iz hindi jezika i označava posebnu vrstu indijske haljine koja se u našoj kulturi ne javlja, pa samim tim nema ni naziv na srpskom. Zatim, haggis i porridge su nazivi za jedno škotsko i jedno englesko jelo koje kod nas ne postoji u tom obliku, pa su te reči transkribovane i vremenom su ušle u srpski jezik kao hegis i poridž. Takođe, ovaj proces se dešava i u obrnutom smeru: na primer, slava je običaj specifičan za srpsku kulturu i ne postoji u anglo-američkoj kulturi, tako da je ta reč morala da uđe u engleski jezik u izvornom obliku.

Drugo rešenje bilo bi pronaći funkcionalni ekvivalent, odnosno reč ili izraz u ciljnom jeziku koji ima slično značenje kao određena kulturološki obeležena reč, ukoliko takva reč ili izraz postoji. Na primer, ukoliko naiđemo na situaciju da neko na engleskom kaže da za večeru ima casserole, to nikako ne možemo prevesti rečju kaserola, iako ta reč postoji u srpskom jeziku. Dok u oba jezika ova reč označava vrstu duboke posude u kojoj se sprema hrana, na engleskom govornom području se ta reč odnosi i na samo jelo od mesa, različitog povrća i sira koje se priprema u takvoj posudi. Dakle, prikladnije bi bilo to jelo zameniti za neko slično jelo koje postoji u našoj kulturi, a to bi mogla biti musaka.

Treće rešenje, ponekad najjednostavnije, jeste upotrebiti hiperonim, odnosno uopšteniji izraz kako bi se otprilike prenelo značenje određene kulturološki obeležene reči. Na primer, Amerikanci često spominju kako žele da idu na Havaje i piju mai tai. Pošto ovo piće nije toliko zastupljeno kod nas, možemo prosto reći da oni žele da piju koktele. Takođe, u anglo-američkoj kulturi postoji nekoliko naziva za različite vrste advokata (attorney, lawyer, barrister…). Ukoliko neko kaže da je barrister, najbolje je to prevesti kao advokat i ne upuštati se u objašnjenja toga po čemu se on razlikuje od ostalih vrsta advokata.

Kada odlučujemo koju tehniku ćemo primeniti pri prevođenju kulturološki obeleženih reči, moramo uzeti u obzir medijum i kontekst u kojima se te reči javljaju. Ukoliko se ta reč javlja u okviru nekog dokumenta ili u nekoj knjizi, tu imamo više prostora za objašnjenje njenog značenja. Možemo dati precizniji opis datog pojma, iskoristiti funkcionalni ekvivalent i dopuniti ga objašnjenjem, a čak možemo koristiti i fusnote. Međutim, ako se reč javlja u dijalogu nekog filma ili serije, moramo uzeti u obzir prostorna i vremenska ograničenja koja nam postavlja taj medijum, pa je tu upotreba hiperonima i transkripcije često bolje rešenje.

Takođe, moramo uzeti u obzir i kontekst u kojem se kulturološki obeležena reč javlja kao i njen značaj u okviru tog konteksta. Ako je ta reč ključna u nekom tekstu ili ako se spominje mnogo puta, ne možemo se opredeliti za upotrebu hiperonima. Isto tako, kada se radi o filmskim prevodima, funkcionalne ekvivalente ne možemo koristiti ukoliko se na ekranu pojavljuju predmeti koji ne odgovaraju rečima koje se spominju u prevodu.



Prevođenje filmskih ostvarenja svakako je jedan od najzanimljivijih tipova prevođenja. Međutim, to ni u kom slučaju nije jednostavan proces kome se može pristupiti s lakoćom. Od prevodioca umnogome zavisi koliko će film biti prihvaćen i popularan među domaćom publikom, a ta publika se pre svega mora privući i ubediti da filmu da priliku. Neki će odabrati da pogledaju film zbog glumačke postave, dobrog režisera, interesantnog plakata, ali sigurno jednu od najvećih uloga igra primamljiv naziv filma.

Prevod naziva ponekad može biti i najzahtevniji poduhvat u celokupnom projektu prevoda filma. Naziv filma na izvornom jeziku najčešće je kratka interesantna sintagma (iako ima i naziva koji su namerno preterano dugački, poput Don’t Be a Menace to South Central While Drinking your Juice in the Hood) koja daje samo nagoveštaj radnje samog filma, tako da zaintrigira potencijalnog gledaoca. Prema tome, prevodilac nikako ne sme samo obezbediti doslovan prevod naziva i smatrati da se njegov posao tu završava. Ono što je mnogo važnije od toga da prevod naslova bude veran jeste da on izazove isti efekat kao originalni naslov. Tada prevodilac mora da upotrebi sve svoje kreativne veštine, kao i poznavanje mentaliteta i interesovanja domaće publike. Takođe, on u samo nekoliko reči mora obuhvatiti radnju filma (koji može trajati i više od dva sata!), ali istovremeno ne sme da otkrije previše, kako ne bi negativno uticao na celokupno iskustvo gledanja filma ili efekat iznenađenja i napetosti koji bi film mogao sadržati.

Jedan od veoma uspešnih prevoda jeste prevod naslova filma The Silence of the Lambs. Naime, ovaj uzbudljivi triler u kome studentkinja akademije FBI u okviru istrage intervjuiše zloglasnog ubicu i kanibala Hanibala Lektora kod nas se zove Kad jaganjci utihnu. Ovakav prevod poprilično je blizak originalnom nazivu, a zahvaljujući odabiru reči prenosi i blagi osećaj jeze i nelagodnosti koji radnja filma izaziva kod gledalaca. Zatim, naziv filma Pulp Fiction predstavlja posebnu začkoljicu za prevodioce. Naime, izraz pulp fiction na engleskom jeziku odnosi se na senzacionalističku književnost niskog kvaliteta s početka 20. veka. Na srpskom, ovaj film se zove Petparačke priče, što je odličan pandan izrazu pulp fiction u smislu nečega što ne vredi mnogo (što se naravno ne odnosi na sam film). Ovde se svakako mora spomenuti i prevod naziva filma za koji mnogi smatraju da svojim kvalitetom prevazilazi čak i originalni naslov, a to je Prohujalo s vihorom (eng. Gone with the Wind).

S druge strane, dešava se da prevodioci, u želji da što bolje približe film domaćoj publici, dođu do rešenja koja su u najmanju ruku čudna. Na primer, naslov prvog dela sada već poznatog serijala filmova American Pie kod nas je preveden kao Mangupi overavaju maturu. Iako ovakav naslov uspešno sažima radnju filma, on pomera fokus sa sada već naširoko poznate scene koja uključuje upravo pitu s jabukama. Osim toga, ovaj prevod se pokazao kao poprilično problematičan kada su, zahvaljujući uspehu prvog filma, izašli i nastavci u kojima glavni likovi, iako su ostali mangupi, svakako više nisu bili maturanti. Ipak, verovatno jedan od najproblematičnijih prevoda naslova jeste Bekstvo iz Šošenka (Shawshenk Redemption). Na prvi pogled, ovo deluje kao sasvim dobar prevod koji ne odstupa mnogo od originalnog naziva i istovremeno sažima radnju filma. Upravo u tome i leži problem: ovakav prevod otkriva previše. Naime, doslovan prevod naslova ovog filma bio bi Spasenje iz Šošenka ili Iskupljenje u Šošenku, pri čemu se ne može sa sigurnošću razaznati da li se radi o fizičkom spasenju (odnosno napuštanju zatvora bilo na zakonit ili nezakonit način) ili pak o spasenju i iskupljenju duše. Međutim, naslov ovog filma na srpskom jeziku ne ostavlja mnogo  mogućnosti za različite interpretacije i zapravo se u samom naslovu otkriva glavni preokret filma, čime je iskustvo gledalaca nepopravljivo narušeno.

Koliko god da prevođenje filmova deluje kao veoma interesantan i lagan posao, nipošto se ne smeju zanemariti izazovi koje ono sa sobom nosi. Pri ovoj vrsti prevođenja na teret prevodioca stavlja se velika odgovornost: on je odgovoran ne samo za omogućavanje pozitivnog iskustva celokupne domaće filmske publike, već ima i važnu ulogu u marketinškom delu projekta, jer prevod (a pogotovo prevod naslova filma) predstavlja značajan faktor koji može uticati na popularnost i uspeh filma, a samim tim i na profit koji on donosi.



Prevođenje jeste, ili bi bar trebalo da bude, uređen i standardizovan proces koji za rezultat ima proizvod, odnosno prevod, najvišeg kvaliteta. Iako kvalitet ciljnog teksta zavisi od niza različitih faktora kao što su, na primer, kvalitet izvornog teksta, vremenski rok, cena, nivo koncentracije prevodioca itd, postoje tri osnovna koraka – prevod, revizija i korektura – koje treba proći u procesu prevođenja kako bi se uvek mogao garantovati zadovoljavajuć kvalitet prevoda.

Prvi korak, odnosno samo prevođenje, jeste korak koji se podrazumeva i za koji je naručilac prevoda uvek spreman da plati. Sledeća dva koraka, revizija i korektura, nisu ništa manje značajni u procesu prevođenja jer se bez njih u ciljni tekst gotovo uvek provuku greške koje je prevodilac prevideo. Revizija podrazumeva pregleda teksta poređenjem, odnosno paralelnim čitanjem originala i prevoda, i za to bi trebalo da bude zadužena osoba jednakih kvalifikacija kao prevodilac. Na ovaj način, revizor pronalazi greške koje je prevodilac napravio, bilo da se radi o greškama u kucanju, brojevima, izostavljenim rečima ili delovima rečenice, promašenom značenju, itd. Ovaj korak je od ključnog značaja za kvalitetan prevod jer bez njega može da se desi da dobijete prevod računa na kom piše da treba da platite 300 umesto 300 hiljada evra jer prevodilac nije bio dovoljno skoncentrisan. Treći, i često poslednji korak, jeste korektura. U zavisnosti od izvornog i ciljnog jezika, za korekturu, odnosno pregled ciljnog teksta bez poređenja sa izvornikom, biće zadužen izvorni govornik datog jezika. Dakle, ukoliko se prevodi sa srpskog na engleski jezik, za korekturu će biti zadužena osoba čiji je maternji jezik engleski. Ovaj korak je takođe veoma važan jer konačan tekst i posle revizije može sadržati sintaksičke i stilske greške koje prevodilac i revizor jednostavno ne registruju jer njihov osećaj za strani jezik nije razvijen kao osećaj izvornog govornika. Ako se ovaj korak preskoči, klijent će dobiti prevod koji je ispravan i kvalitetan, ali uglavnom ne 100% prirodan i stilski adekvatan.

Pored ovih osnovnih koraka, postoji još jedan bitan segment koji treba uzeti u obzir u procesu provere kvaliteta prevoda. U situacijama kada više prevodilaca radi na jednom većem projektu, pored revizije i korekture, neophodno je i usklađivanje terminologije koje se radi pre početka ili u toku samog prevođenja. Ovaj korak je neophodan kako bi terminologija i stil unutar ciljnog teksta po završetku prevođenja bili usklađeni i ujednačeni. Ukoliko već postoji terminološka baza koja je prevodiocima na raspolaganju, oni bi trebalo da se drže već utvrđene terminologije. Na taj način se, osim tačnosti informacija, obezbeđuje i terminološka jednoobraznost, što je veoma važno kako ne bi došlo do zabune usled upotrebe različitih termina za označavanje istih pojmova.

Konačno, treba imati u vidu i to da postoje alatke koje služe za proveru kvaliteta zahvaljujući kojima ovaj proces postaje ne samo lakši, već i znatno precizniji. Ove alatke služe za otkrivanje nedoslednosti, proveru pravopisa i interpunkcije, duplih razmaka, grešaka u formatiranju, itd. One su značajne onda kada na jednom velikom projektu radi ne samo više prevodilaca, nego i više revizora.

Dakle, može se reći da provera kvaliteta nije ništa manje važna od samog prevoda. Ona garantuje doslednost, koherentnost i  tačnost ciljnog teksta, što klijent svakako i očekuje. Imajući to u vidu, jasno je da se provera kvaliteta, kao ključni element u procesu prevođenja, nikada ne sme izostaviti i zanemariti, bez obzira na dužinu teksta i njegovu kompleksnost.



Prema istraživanjima u svetu postoji više od 3000 jezika. Međutim, manje od 100 predstavlja maternje jezike za više od 95% populacije.

Sve veća potreba ljudi za uspostavljanjem poslovnih i drugih kontakata van granica svog govornog područja dovela je do stvaranja preduzeća za usluge prevođenja koja omogućavaju i olakšavaju taj proces.



Razvoj informacionih tehnologija, između ostalog, automatizovao je i oblast prevođenja. Pojava mašinskog prevođenja, samim tim, predstavlja logičnu posledicu sveopšte automatizacije koja je zahvatila sve sfere života i sve delatnosti.

Međutim, uprkos početnom optimizmu i entuzijazmu koji su se ogledali u očekivanju da će dalji razvoj mašinskog prevođenja doneti relativno brze i značajne rezultate, ono još uvek nije dostiglo takav nivo pouzdanosti koji bi pružio potpuno automatizovane prevode.

Mašinsko prevođenje predstavlja upotrebu računarskih softvera u cilju prevođenja teksta ili govora s jednog jezika na drugi. U idealnim uslovima, ovaj proces podrazumeva analizu izvornog teksta i generisanje ciljnog teksta bez potrebe za angažovanjem ljudi. Realnost je, međutim, drugačija. Mašinski prevodi retko kada ne zahtevaju prethodnu ili naknadnu obradu.

Ideja o mašinskom prevođenju stara je najmanje koliko i prvi računarski sistemi. Prvobitni mašinski prevodi s polovine XX veka predstavljali su jednostavnu zamenu reči jednog jezika rečima drugog jezika, pod uslovom da su se odgovarajući parovi reči nalazili u unapred zadatoj bazi podataka. Kasniji modeli se nisu ograničavali samo na reči, nego su koristili čitave fraze, što je znatno unapredilo gramatičku strukturu teksta i prevod fraza kod kojih doslovni prevod nije moguć.

Mašinsko prevođenje, kao i bilo koja druga softverska aplikacija, zahteva opsežno programiranje. Ovaj proces podrazumeva kreiranje dvojezične ili višejezične baze termina i izraza, unošenje gramatičkih pravila, gramatičkih struktura i mnoštva primera na osnovu čega sistem određuje delove ciljnog teksta koji odgovaraju delovima izvornog teksta.

Bez obzira na značajan napredak u sistemima za mašinsko prevođenje, koje sada više ne predstavlja prostu zamenu reči iz jednog jezika rečima drugog jezika, nego čak usvaja i primenjuje nova pravila na osnovu konteksta, mašinsko prevođenje i dalje ima veoma ograničenu upotrebu. Njegov najveći značaj ogleda se u pomoći koju pruža prevodiocima, pri čemu rezultati zavise od tipa teksta.

Prevodilački proces i izazovi mašinskog prevođenja

Prevođenje kao proces podrazumeva složene kognitivne procese koji uključuju tumačenje izvornog teksta i interpretaciju značenja na ciljnom jeziku. Ono je gotovo nezamislivo bez razmišljanja jer zahteva neiscrpno znanje gramatike, sintakse, semantike, višeznačnosti, idioma, slenga, žargona itd. izvornog jezika i poznavanje kulture njegovih govornika. Isto takvo znanje je neophodno i za interpretaciju značenja na ciljnom jeziku.

Stoga, najveći izazov mašinskog prevođenja ogleda se u potrebi za programiranjem računarskog softvera da razmišlja i razume. Idealno bi bilo kada bi softver mogao da razume tekst onako kako ga razumeju ljudi i da generiše ciljni tekst koji bi zvučao kao da ga nije napisala mašina. To, međutim, zahteva viši stepen razvoja tehnologije, a naročito veštačke inteligencije.

Imajući ovo u vidu, mašinsko prevođenje u najboljem slučaju automatizuje lakši deo prevodilačkog procesa. Sve ostalo što zahteva istraživanje, rešavanje dvosmislenosti, prepoznavanje grešaka i njihovu obradu, te kompleksne kognitivne procese za sad je nedostižno.

Naravno, mašinsko prevođenje i rad na njegovom usavršavanju nisu beskorisni. Već na ovom nivou, mašinsko prevođenje može imati korisne rezultate. Neki od najpoznatijih alata za mašinsko prevođenje aktivno koriste čitav sadržaj dostupan na internetu koji obuhvata milione prevedenih dokumenata u cilju pronalaženja jezičkih obrazaca i uspostavljanja veze između više jezika. Problem je jedino u tome što se takvi rezultati mogu postići samo u slučaju određenih tipova tekstova, uz primenu kontrolisanog jezika i završnu obradu koju svakako ne vrši mašina, ali i u tome što sadržaj na internetu nije bez grešaka i što je eliminacija neadekvatnih postojećih tekstova često nemoguća.

Poveravanjem čitavog prevodilačkog procesa isključivo mašini zanemarila bi se činjenica da se komunikacija odvija u kontekstu koji razumeju isključivo ljudi. Na taj način bi se jezik, koji pre svega predstavlja društveni fenomen, dehumanizovao, a prevodilački proces bi se sveo na matematičke i statističke operacije, u velikoj meri zanemarujući lingvističku i društvenu komponentu. Prevođenje van konteksta, odnosno doslovni prevod potpuno je neupotrebljiv u brojnim slučajevima i zapravo može zvučati smešno, dovesti do nesporazuma ili, u još gorem slučaju, može predstavljati uvredu za govornike određenog jezika koji su ujedno i pripadnici određene kulture, s nesagledivim posledicama.

Uprkos rezultatima koji za sad nisu impresivni, razvoj informacionih tehnologija će nesumnjivo omogućiti bar donekle prihvatljive prevode u budućnosti. Pitanje je samo u kojoj meri i koliko daleko u budućnosti. Programeri i stručnjaci će usavršiti veštačku inteligenciju, kreirati ogromnu bazu znanja, rečnika i memoriju, međutim, teško je zamisliti da će se računari u doglednoj budućnosti služiti zdravim razumom, da će učiti iz iskustva na ljudima svojstven način i da će posedovati intuitivno znanje. Mašine i dalje nisu sposobne da razumeju, što dovodi do zaključka da je budućnost mašinskog prevođenja u pružanju razumljive osnove koju će dalje doterati prevodioci i lingvisti.

Mašine naspram ljudi

Sve ovo je posledica kompleksnosti s jedne i nesavršenstva ljudskog mozga i razmišljanja s druge strane. Razlika u mehanizmima po kojima funkcionišu računari i ljudski mozak je za sad nepremostiva. Ljudski način razmišljanja uključuje razumevanje, analitičko razmišljanje i primenu iskustva. Iako odavno ne može dostići obim i brzinu kojom računari obrađuju podatke, ljudski mozak karakterišu procesi koji su, za razliku od računarskih, kompleksni i samim tim još uvek misteriozni i nepoznati. Mašine ne razumeju koncept značenja, one samo zamenjuju jedan tekst drugim na osnovu informacija koje su im ljudi unapred i planski stavili na raspolaganje.

Prevod bez razmišljanja i razumevanja je nezamisliv ili u najboljem slučaju može biti dobar ako se ispune brojni preduslovi ili kao puka slučajnost.

Najveća razlika između prevodilaca i sistema za mašinsko prevođenje ogleda se možda u činjenici da se ljudi redovno i gotovo nesvesno prilagođavaju svim okolnostima. Samo ljudi imaju sposobnost da shvate namerno ili slučajno nedorečen, neprecizan i dvosmislen tekst i jedino oni mogu na adekvatan način prilagoditi tekst ciljnoj publici, vršiti razne kompenzacije, prepoznati lažne parove, nepostojanje odgovarajuće gramatičke kategorije ili termina, te greške i odlučiti kako da se s njima postupi. Isto tako, jedino se ljudi mogu opredeliti za određeni sinonim na osnovu svog znanja, iskustva, navika i ličnog stila. Interpretacije prevodilaca se zasnivaju na mnoštvu odluka, životnom iskustvu i razumevanju značenja, a jedino čemu se možemo nadati od mašina jeste manje ili više uspešna simulacija svega ovoga. Prevodilački proces je proces donošenja odluka, a mašine često ne donose pravu odluku i rezultat mašinskog prevoda često nije nešto što bismo mogli smatrati prirodnim jezikom i komunikacijom.

U suštini, mašine nisu pametne, a uz to su i bezosećajne. Njihovo „znanje“ gramatike i rečnika je ograničeno na ono što su programeri uspeli uneti. Sve što treba da bi se dobio mašinski prevod jeste formulisati naredbe i obezbediti bazu termina i fraza.

Prilagođavanje mašinama da bi se one prilagodile ljudima

Kao što je već pomenuto, ipak postoje slučajevi u kojima mašinsko prevođenje daje rezultate. To, pre svega, podrazumeva kontrolisani jezik, odnosno tekstove prilagođene računarskoj obradi. Ovakve tekstove bi po pravilu trebalo da karakterišu relativno kratke rečenice, jednostavne strukture i jednostavna poruka koja se prenosi tekstom. Potrebno je izbegavati dvosmislenosti, metafore, igre reči, sleng, lični pečat, idiolekt, idiomatske izraze, izraze svojstvene dijalektima, sociolektima, žargonima, skraćenice itd. Spisku svega što treba izbegavati mogu se dodati i zamenice zbog reda reči i razlika koje su posledica kategorija prirodnog i gramatičkog roda. Trebalo bi koristiti jasne, gramatički ispravne rečenice bez izostavljanja bilo koje reči. Od velike važnosti je i prilagođavanje formata datuma i numeričkih vrednosti, a takođe bi bilo potrebno uključiti spisak termina koji se ne prevode jer mašina ne razlikuje prevodivo od neprevodivog.

Imajući sve ove zahteve u vidu, jasno je da ima veoma malo tekstova koji zadovoljavaju nabrojane i sve ostale preduslove za kvalitetan mašinski prevod. Retki su slučajevi kada se može očekivati ovakav tekst i kada je ovakav tekst opravdan. To je eventualno slučaj s tehničkim tekstovima, izveštajima koji obiluju numeričkim vrednostima i ograničenim brojem ustaljenih formulacija, međutim mimo toga, svođenje teksta na mašini „razumljiv“ jezik predstavljalo bi nasilje nad jezikom i veliki korak unazad jer bi došlo do uprošćavanja jezika kao najsavršenijeg sredstva komunikacije nakon više milenijuma razvoja i napretka.

Mašinski prevod književnih tekstova, čija struktura često izlazi iz ustaljenih okvira, u kojima je potrebno očuvati atmosferu, nijanse i ostale finese praktično je nezamisliv kao što je nezamislivo da mašine pišu književna dela od umetničke vrednosti.

Koristi i prednosti mašinskog prevođenja

Spisak nedostataka je popriličan, međutim mašinsko prevođenje svakako ne bi postojalo da nema i nekih pozitivnih strana i neslućenih potencijala. Ono prvenstveno može poslužiti kao polazna osnova koju dalje dorađuju, osmišljavaju i doteruju prevodioci i lingvisti. Mašinsko prevođenje je znatno jeftinije, prevod se dobija gotovo trenutno, obim teksta vrlo malo utiče na brzinu prevođenja, prevodi su uvek na raspolaganju, nezavisno od doba dana, radnog vremena, praznika, vremenske zone, postiže se maksimalna produktivnost itd. Ovakvi prevodi su, što je veoma bitno, poverljivi jer se izbegavaju posrednici i zagarantovana je doslednost.

Početni troškovi investicije u sisteme za mašinsko prevođenje relativno su visoki, međutim ovo ulaganje, ukoliko je opravdano, brzo se isplati zbog znatne uštede resursa i vremena.

Sistemi za mašinsko prevođenje takođe pružaju pouzdanu analizu teksta, a samim tim i mogućnost optimalnog planiranja i organizacije posla.

Mašinsko prevođenje se pokazuje najkorisnijim kada je potreban hitan prevod u cilju sticanja opšteg uvida u određeni tekst. Na primer kada je potrebno ustanoviti da li se određeni termin, a samim tim i pojam, ideja ili poruka javlja u tekstu velikog obima ili u velikom broju tekstova. Ova vrsta prevođenja omogućava brzo eliminisanje nepotrebnog materijala i fokusiranje na ono što je od koristi. Naravno, sve to je puno lakše ukoliko je tekst namenjen stručnjacima za određenu oblast koji će lako steći ovaj opšti uvid.

Primena mašinskog prevođenja, kao i informacionih tehnologija uopšte, je višestruka. Pojavom određenih internet aplikacija i servisa mašinsko prevođenje je postalo dostupno velikom broju ljudi. Pomoću besplatnih prevodilačkih alata na mreži poput alata Google Translate, Bing i BabelFish svakodnevno se prevedu milioni tekstova. Mašinsko prevođenje je omogućilo uspostavljanje kontakata između ljudi preko interneta i raznih društvenih mreža i sistema za komunikaciju koji ne zahtevaju formalan prevod, već samo prenošenje i dočaravanje generalne ideje. Istovremeno, pojavom mobilnih uređaja mašinsko prevođenje je postalo moguće ne samo bilo kada nego i bilo gde, uz ponekad neočekivano dobre rezultate. Mobilni uređaji koji nude opciju mašinskog prevođenja vremenom postaju sve „mobilniji“. Jedan od najnovijih primera su Google naočare sa ugrađenim alatom za prevođenje – više nije potrebno čak ni držati uređaj u ruci.

Potencijalni klijenti s bilo koje strane sveta sada imaju mogućnost da trenutno pogledaju prezentaciju i ponudu određene kompanije čak i kada ne postoji sajt na jeziku koji razumeju, a u nekim slučajevima, sajtovi čak nude opciju prevođenja na razne jezike preko integrisane aplikacije za mašinsko prevođenje.

Ovakva primena mašinskog prevođenja omogućila je i putovanje u inostranstvo bez pratioca u svojstvu prevodioca, komunikaciju bez posrednika, a na kraju, omogućila je i učenje stranog jezika.

Suština mašinskog prevođenja je u uštedi. Međutim, u brojnim slučajevima može se ispostaviti da bi bilo jeftinije poveriti prevod stručnjacima i prevesti ga ponovo. Osim toga, velika je razlika između besplatnih s jedne strane i komercijalnih ili namenski razvijenih alata za mašinsko prevođenje s druge strane. Najbolje rezultate će nesumnjivo dati alat koji je namenski razvijen da ispuni potrebe konkretnog klijenta, ali u tom slučaju cena može predstavljati priličan problem za mnoge.

Radi postizanja optimalnih rezultata u primeni sistema za mašinsko prevođenje neophodno je da davaoci prevodilačkih usluga i njihovi klijenti budu unapred svesni svih mogućnosti, ograničenja i očekivanja.

Budućnost mašinskog prevođenja i prevodilačke profesije

Razmotrivši sve što mašinsko prevođenje može da ponudi, kao i njegova brojna ograničenja, stiče se utisak da je budućnost mašinskog prevođenja u automatizovanju dela posla koji obavljaju prevodioci. Verovatno najznačajnija primena mašinskog prevođenja, odnosno nečega veoma srodnog, jeste ona u alatima za prevođenje pomoću računara (CAT). Rad stručnih prevodilaca i proces lokalizacije je danas praktično nezamisliv bez primene ovih alata, odnosno funkcija koje oni pružaju, uključujući integrisane rečnike, mogućnost pretraživanja, zamene, prepoznavanja, traženja ranije prevedenih termina, analize obima i karakteristika teksta, terminološkog upravljanja, kreiranja prevodilačke memorije na osnovu postojećeg prevoda u cilju olakšavanja budućeg prevodilačkog projekta itd. Prednosti ovih alata su mnogobrojne, a naročito se ogledaju u zagarantovanoj doslednosti i eliminisanju prevođenja delova teksta koji se ponavljaju, čime se postižu značajne uštede.

Međutim, sve dok računari ne budu u stanju da razmišljaju, mašinski prevodi neće se smatrati pouzdanim prevodima, što je inače najčešće i naznačeno u vidu napomene kako bi se izbegla bilo kakva odgovornost za neadekvatan prevod.

Jedna od posledica razvoja tehnologije mašinskog prevođenja jesu polemike oko toga kakva budućnost čeka prevodioce. Strah za posao i radno mesto je donekle opravdan. Mašine su do sad zamenile ljude na brojnim poljima, međutim sve dok klijenti ne budu spremni da prevod povere mašini umesto stručnjaku za jezik, postojaće prevodilačka profesija. Pri tome, prevodioci se ne trebaju pribojavati za svoju karijeru ništa više od predstavnika bilo koje druge profesije jer automatizacija je uzela maha u svim delatnostima.

Lično iskustvo s mašinskim prevođenjem

Imajući u vidu sve prednosti i nedostatke mašinskog prevođenja, u ovo vreme kada su informacione tehnologije, pristup računaru i internetu postali dostupni većini, najbolji način da se svako uveri u pouzdanost mašinskog prevođenja, ili bar onog modela mašinskog prevođenja koji je besplatan i opštedostupan, jeste da sprovede lični eksperiment. Sve što treba je uneti izvorni tekst npr. na stranom jeziku u odgovarajuće polje u programu za prevođenje i prevod se trenutno generiše. Znanje dotičnog stranog jezika svakako može pomoći da se ustanovi u kojoj meri prevod odstupa od teksta na stranom jeziku, međutim čak i bez znanja izvornog jezika svako je dovoljno kompetentan da proceni da li ciljni tekst na maternjem jeziku ima smisla i da li je u duhu jezika. Pojedini eksperimenti u kojima je tekst prevođen na strani jezik, a zatim ponovo vraćen na izvorni jezik dali su veoma zanimljive rezultate. Na osnovu toga svako može doneti svoj objektivni sud i formirati lično mišljenje o mašinskom prevođenju i njegovoj svrsishodnosti, a u nekim slučajevima moguće je i dobro se zabaviti čitajući smešne prevode tekstova čak i kada izvorni tekst nije nimalo duhovit.



Lokacija

Hajduk Veljkova 11/IV
21000 Novi Sad, Srbija

Telefoni

Telefon: 021 47 25 227

Fax: 021 47 25 226