Prevođenje kao jedna od lingvističkih veština u današnje vreme prilično je rasprostranjeno i cenjeno kao profesija. Međutim, zahvaljujući mnogobrojnim internet i veb stranicama koje sadrže alate za prevođenje, stepen dostupnosti informacija na nepoznatom jeziku drastično je povećan, kako za mlađu, tako i za stariju populaciju. Zašto bi se onda neko zamajavao profesionalnim prevođenjem? Zbog čega sedeti po desetak sati ispred kompjutera, trpeti bol u ramenima i leđima i crpeti svoj mozak (ne)potrebnim informacijama?

Postoji mnogo adekvatnih razloga za odabir baš ove profesije.

Znanje najmanje jednog stranog jezika u današnje vreme je neophodno

Stara latinska poslovica glasi Quot linguas calles, tot homines vales („Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš“). Međutim, šta ovo zapravo znači? Znanje najmanje jednog stranog jezika u današnje vreme neophodno je i u privatnoj i u poslovnoj sferi. Međutim, on se kao živa stvar mora konstantno usavršavati i unapređivati. Ovo znači da znanje jezika predstavlja mnogo više od pukog baratanja određenom količinom reči i izraza u svrhu međusobnog sporazumevanja. Prevodilačke veštine i tehnike predstavljaju veoma efikasan način usavršavanja različitih aspekata jezika, poput gramatike, vokabulara i stila. Takođe, unapređuje sopstveno znanje maternjeg jezika na svim nivoima i pomaže nam da shvatimo koliko ga zapravo (ne) znamo. Prevođenje predstavlja sjajan način napredovanja u svakom lingvističkom i komunikacionom smislu, ali tu se priča ne završava. 

Još jedan od pomenutih adekvatnih razloga za odabir ove profesije jeste stalno učenje i istraživanje do tada nepoznatih naučnih disciplina iz raznih oblasti. Naime, ukoliko radite kao profesionalni prevodilac, omogućena vam je konstantna spoznaja novih informacija iz oblasti medicine, prirodnih i društvenih nauka, politike, prava, umetnosti itd. Sigurno da niste uvek u prilici da toliko često otkrivate potpuno nove svetove unutar drugih naučnih disciplina, a to je upravo ono što profesionalno prevođenje pruža. Štaviše, ono doprinosi samounapređenju i u tehničkom smislu, jer omogućava svakodnevnu upotrebu savremene tehnologije i njenih raznih mehanizama kojima se postiže prevodilačka doslednost, preciznost, ali i kreativnost. 

Saradnja sa klijentima koji uvažavaju vaše iskustvo

Takođe, deo prednosti bavljenja ovim poslom jeste i saradnja sa klijentima koji uvažavaju vaše iskustvo, znanje i veštine na profesionalnom nivou. Za odabir profesije vrlo je važno da vas neko poštuje, kao i vreme koje ste proveli radeći na svom obrazovanju i profesionalnom napretku, ne dovodeći u pitanje vaše kapacitete i stručnost. Sve ovo doprinosi pozitivnoj atmosferi i međusobnom kolegijalnom odnosu na radnom mestu. Ukoliko radite za nekog ko se postavlja kao istinski lider i usmerava vas ka konstantnom usavršavanju, onda definitivno svakim danom napredujete i to u svakom pogledu. Prevođenje kao profesionalna delatnost izuzetno je kreativnog, informativnog i edukativnog karaktera, što doprinosi i kvalitetnom obavljanju različitih poslova za stalne i nove klijente uz primenu različitih veština i tehnika.

Najzad, vredi napomenuti i finansijski okvir ove profesije. Naime, na objektivnom nivou, profesionalno prevođenje spada u solidno plaćene poslove i obezbeđuje finansijska sredstva za kvalitetan način života kako vas lično, tako i vaših potomaka. Međutim, ukoliko odaberete baš ovu profesiju kao vaš životni poziv, vredi napomenuti da novac ne treba da bude lajt motiv za svakodnevan odlazak na posao. Svakako da doprinosi materijalnom aspektu života, ali ova vrsta profesije prevazilazi sve finansijske okvire usled svoje dinamičnosti i neograničene mogućnosti istraživanja. 

Istraživački karakter prevođenja

Upravo je taj istraživački karakter prevođenja odgovoran za potencijalnu pojavu bolova u mišićima ramena i leđa usled dugog sedenja ispred računara. Međutim, ukoliko na efikasan način iskoristite pomenute finansijske mogućnosti koje vam bavljenje ovim poslom obezbeđuje, kao i svoje slobodno vreme, shvatićete da za sve ovo postoji adekvatno rešenje: ništa što povremeni odlasci u šetnju ili teretanu ne mogu da reše.

Profesionalno prevođenje kao delatnost danas je vrlo rasprostranjeno zbog svoje svestrane i dinamične prirode. Ova vrste profesije doprinosi samounapređivanju kako u domenu jezika i kulture izražavanja, tako i u svim ostalim domenima. Takođe, sadrži uslove za kvalitetan način života u finansijskom i materijalnom smislu. Ukoliko posedujete adekvatno znanje stranog jezika, osećate želju za profesionalnim napretkom, usavršavanjem i neprekidnim učenjem, onda je put profesionalnog prevođenja definitivno pravi izbor.

Pročitajte još i o upotrebi stilskih figura u prevođenju.

Stilske figure, kao što njihov sam naziv nagoveštava, jesu nešto što krasi svaki jezik, a sistem srpskog jezika posebno je njima obogaćen. Na ovaj način pesnici, pripovedači, pa i učesnici u svakodnevnoj komunikaciji svoj jezik oplemenjuju upotrebom novih, širih i prenesenih značenja različitih reči i izraza. Još od davnina stanovnici raznih delova sveta svoje izvorne jezike ulepšavali su upotrebom stilskih figura, što se može zaključiti iz naziva istih koji se uglavnom sastoje od složenica koje vode poreklo iz klasičnih jezika poput grčkog i latinskog. Proces prevođenja sa izvornog na ciljni jezik u najmanju ruku „zahteva“ upotrebu pomenutih stilskih figura, jer obogaćuje stil, funkcionalnost i koherentnost određenog teksta ili rada. Naime, ovi specifični izrazi koji nadograđuju stil svakog jezika u domenu prevođenja najzastupljeniji su u beletristici, jer je književni jezik nešto što se konstantno mora obnavljati u svrhu samog njegovog kvaliteta, a upotreba stilskih figura jedna je od najzastupljenijih metoda za postizanje istog. Kako izgleda pomenuta upotreba stilskih figura prilikom procesa prevođenja i na koji način se može postići prevodilačka doslednost u okviru pomenutih izraza?

Da bi određeni tekst bio efikasno preveden u smislu stila, gramatike i semantike, prevodilac pre svega mora posedovati znanje izvornog i ciljnog jezika na visokom nivou. Stilske figure predstavljaju samo jednu od kategorija svakog jezika, stilski ga unapređujući, ali kvalitetnom vladanju ovim izrazima svakako prethodi i kvalitetno znanje pomenutih jezika. Naime, prevodilac pre svega mora dobro poznavati svoj maternji jezik kako bi se služio stilskim figurama i na pravilan način ih razumeo, budući da one često ilustruju preneseno značenje određenih reči i izraza. Štaviše, prevodilac je prinuđen da većinu svog vremena provede istražujući i čitajući kako na izvornom, tako i na ciljnom jeziku jer na ovaj način najbolje unapređuje i oplemenjuje svoje dotadašnje znanje iz oblasti književnosti i kulture, budući da se u okviru ovih kategorija stilske figure i sredstva najčešće i javljaju.

Poznavanje i razlikovanje stilskih figura

Još jedna važna stavka upotrebe stilskih figura prilikom prevođenja jeste i samo poznavanje i razlikovanje istih. Naime, kako bi određeni tekst ili rad bio preveden na dosledan i efikasan način, prevodilac mora znati i razumeti šta zapravo predstavljaju epitet, metafora, onomatopeja, simbol, gradacija, alegorija, itd., kao i kako se one ispoljavaju u ciljnom jeziku. Često se prevodilac susreće sa stilskim figurama koje se ne mogu doslovno prevesti na ciljni jezik, budući da se iste na drugačiji način tumače u različitim jezicima, pa se neretko moraju opisno prevoditi i prilagoditi stilskim sredstvima ciljnog jezika.

Takođe, nakon obavljenog detaljnog istraživanja, prevodilac mora pronaći odgovarajući ekvivalent u ciljnom jeziku. Naime, neretko se stilske figure na drugačiji način manifestuju u ciljnom jeziku u poređenju sa izvornim usled međusobno različitih jezičkih sistema, gramatičkih i semantičkih kategorija. Neke stilske figure se čak i ne upotrebljavaju u određenom ciljnom jeziku, kao što je recimo slučaj sa slovenskom antitezom, koja je, kako njen sam naziv i ilustruje, karakteristična isključivo za slovensku grupu jezika. Prevodilac u tim slučajevima pred sobom ima zahtevan zadatak, ali doslednost i preciznost svakako može postići ukoliko primeni gorenavedene metode istraživanja na izvornom i ciljnom jeziku, proučavanje stilskih figura i detaljno izučavanje manifestovanja istih u oba pomenuta jezika.

Unapređivanje književnog jezika

Bogaćenje i unapređivanje svakog književnog jezika postiže se adekvatnom upotrebom stilskih figura. Ova stilska sredstva koja ilustruju nova, šira ili prenesena značenja određenih reči i izraza svakog literarnog dela ili teksta deo su svake jezičke grupe ili konkretnog jezika. Svaki proces prevođenja beletristike ili književnih dela uopšte uključuje upotrebu stilskih figura kojima se postiže unapređenje stila, koherentnosti i preglednosti istih. Prevodilačka doslednost, preciznost, kao i kvalitet prilikom ovog procesa postižu se detaljnim istraživanjem i čitanjem literature na izvornom i ciljnom jeziku, proučavanjem stilskih figura i njihove upotrebe, kao i adekvatnom upotrebom ekvivalenata na ciljnom jeziku koji najčešće zahtevaju prethodno opsežnu analizu i izučavanje.

Pročitajte još i o opasnostima kod prevođenja.

Muzika je apstraktna. Muzika je puna emocija. Muzika je božanstvena. Muzika je mnogo toga. Da li je pogodna i za prevod?

Koncerti su neuporedivi doživljaj. Mogu duboko da nas dirnu ili da nas razvesele tako da skačemo od radosti. Da nas preplave emocijama ili odvedu u neku drugu stvarnost. Svet izgleda drugačije kada slušamo muziku. Boje postaju intenzivnije. Kiša postaje romantična. Drveće oživljava. Zamislite sada da ne možete da čujete i da zvuci u vašem svetu ne postoje. Prevodioci za gluve su dosad samo znakom „Čuje se muzika“ naznačavali pojavu muzike, što ni približno ne prenosi sadržaj muzike. Mi koji čujemo polako postajemo svesni koliko bi svet gluvih bio obogaćen kroz doživljaj muzike.

Postoji grupa prevodilaca koji se bave mogućnostima prevođenja muzike za gluve. Kod osoba sa oštećenim sluhom se moguća frekvencija rezidualnog sluha veoma razlikuje. U rasponu od 125 hz do 8,000 hz, neki mogu da čuju samo jako duboke tonove kao što ih proizvodi bas gitara, dok drugi čuju samo visoke tonove kao što se pojavljuju na primer u pevanju. Gluve osobe osećaju ritam u vibracijama poda i zidova. Tako plesne grupe koje se sastoje od gluvih učesnika uspevaju da se neverovatno dobro sinhronizuju sa muzikom uz koju plešu.

Međutim, kako možemo da prenesemo celokupni muzički doživljaj osobama bez sluha? Prvo, a verovatno i najbitnije pitanje je: iz čega se sastoji muzika? Šta izaziva te jake emocije koje imamo kada čujemo muziku?

Prvo, ritam muzike nas pokreće. Osećamo ga našim telom i putem njega shvatamo raspoloženje muzičkog dela. Kao što je rečeno ranije, ako postoje jaki udarci (na primer bubnjeva), osobe bez sluha mogu da „čuju“ ritam. Međutim, kada je u pitanju koncert, na primer klasične muzike, ritam se doživljava prvenstveno kroz melodiju koju svira, recimo, violina. U tom slučaju je potrebno da prevodilac „oseti“ muziku i da gestovima pokaže ne samo „oblik“ muzike, na primer talasastim pokretima, nego da naznači i dužinu tonova. Ako pevač dugo drži ton uz crescendo (ton postaje glasniji) i naglo ga prekine, intenzitet trenutka ne može biti dočaran prostim znakom za dugačak ton. Prevodilac mora da reprodukuje karakter tona kroz držanje celog tela i gestovima.

Drugi aspekt, u slučaju pesme, je tekst. Tekst se izražava znakovnim jezikom. Kako pesme često uključuju igre rečima, primenjuju se i kombinacije više znakova u jednom pokretu.

I visina tona je jedan od aspekata muzike koji može da vodi do toga da se naježimo. Visina tona može da se naznači izrazima lica. Kada čujemo, na primer, visok ton gitare, naginjemo tome da skupimo lice. Za teške, niske tonove ćemo pre naduvati obraze.

Izazov prevodioca kada „prevodi“ muziku za svet osoba bez sluha je da mora da „odglumi“ muziku, koju oseća i celim telom i umom i da živo prenese svoj doživljaj i utisak. Uz to dolazi problem da se misli i koncepti izražavaju sasvim drugačije znakovnim jezikom nego govornim/pisanim jezikom. Fraza „gladan kao vuk“, na primer, u znakovnom jeziku imaće potpuno drugo značenje nego što ima u okviru pesme. Stoga je veoma bitno za prevodioca muzike za osobe bez sluha da pripremi prevod teksta već pre koncerta.

Jedna od najpoznatijih prevodilaca za gluve je Amber Galovaj Galego koja je prevela koncerte za poznata imena kao što su Kendrik Lamar i Red Hot Čili Pepers. Prevodioci kao što je ona čine prevod za gluve popularnom temom. Međutim, postoje i prevodioci muzike koji su i sami gluvi i koji veruju da „popularizacija“ ove teme ima i negativnu stranu: sve više se za muzičke događaje angažuju prevodioci koji sami nisu gluvi. U očima prevodioca Šona Vrizena koji i sam pati od ozbiljnog gubitka sluha, most između osoba sa i bez sluha ne može nikad biti toliko jak kada je konstruktor mosta sa druge strane obale.

Sa sluhom ili bez sluha, kao i u toliko drugih situacija, fizička, duhovna i emotivna prisutnost prevodioca je odlučujući faktor koji omogućuje ili onemogućuje prenos muzičkog doživljaja iz tonskog sveta u svet tišine. Ako prevodilac ne uključuje celo svoje biće u prevodilački proces, ako propušta detalje kao što su intenzitet i dužina tona (na primer legato, povezano, i staccato, kratki tonovi), ili promena ritma i karaktera muzike, osoba bez sluha će ostati pred zaključanim vratima čarobnog sveta muzike.

Kada govorimo o problemima u prevođenju, prvo što nam padne na pamet uglavnom su stručne reči čije značenje ne znamo ni na jednom jeziku, idiomi čija značenja ne možemo da dokučimo čak ni kada znamo značenje svakog njihovog elementa, komplikovani jezik pravnika i ekonomista… U prevođenju književnog teksta ili dijaloga iz nekog filma ili serije uglavnom očekujemo manje problema, a onda u prevodu naiđemo na ime neke poznate ličnosti. Prvenstveno pomislimo: „E ovo je bar lako!“ i srećni i zadovoljni počnemo da prosto transkribujemo i prilagođavamo ime srpskom jeziku i gramatici. A onda počnemo da razmišljamo o publici kojoj je prevod namenjen i rešenju koje smo odabrali i više ni u šta nismo sigurni.

U anglo-američkom svetu danas ima toliko poznatih ličnosti da im se ne zna broj. U američkim i britanskim knjigama, serijama i filmovima često se spominju njihova imena u sklopu nekih šala ili poređenja. Te knjige, serije i filmovi uglavnom su namenjeni pre svega domaćem tržištu, pa će prosečnom Amerikancu ili Britancu sve biti jasno ako se spomene neka ličnost, budući da su oni okruženi novinskim člancima, televizijskim emisijama, a da ne govorimo o veb-sajtovima koji „bruje“ o svim tim ličnostima. Međutim, ono što prevodilac mora da se zapita jeste: da li prosečan Srbin zna ko je ta osoba i da li mu njeno ime išta znači?

Ukoliko je poznata ličnost koja se spominje u knjizi, filmu ili seriji zaista svetski poznata, transkripcija je dovoljno dobro rešenje: svi će bez problema shvatiti šta određeni lik misli kada kaže da nije bio „ovako tužan od smrti princeze Dajane“. Međutim ako se radi o nekoj ličnosti čija slava (još uvek) ne prevazilazi granice anglo-američkog sveta ili, u nekim slučajevima, starosne granice u okviru ciljne publike, onda se mora pribeći nekim drugim rešenjima. Jedno od tih rešenja jeste upotreba funkcionalnog ekvivalenta, odnosno zamena imena poznate ličnosti iz originalnog teksta za ime neke poznate ličnosti koja joj je slična po relevantnim karakteristikama, ali je poznatija ciljnoj publici.

Funkcionalni ekvivalent možemo naći u okviru anglo-američke kulture ili, što je uglavnom nesrećnije rešenje, u našoj domaćoj kulturi. Na primer, u jednoj britanskoj seriji, otac svoju ćerku, koja obožava modu, poredi sa Zandrom Rouds, poznatom britanskom modnom kreatorkom. Poznatom u Britaniji, ali ne i u Srbiji. Prevod onoga što je on izgovorio glasio je: „Šta si ti sad neka Verica Rakočević?“ Ovakav prevod je donekle dobar jer gledalac shvata da se radi o modnoj kreatorki, ali se ovim pravi veliki iskorak iz anglo-američkog sveta u kom je radnja serije smeštena i to može da pokvari utisak gledaocu, kao i da ga navede da se zapita kad je jedna prosečna londonska porodica čula za Vericu Rakočević! Možda bi najbolje rešenje bilo odabrati neku drugu, poznatiju kreatorku iz Britanije ili za koju su i Britanci sigurno čuli, npr. Stela Makartni ili još bolje Koko Šanel.

Drugo rešenje problema prevođenja imena „nedovoljno poznate ličnosti“ jeste upotreba hiperonima, odnosno, u ovom slučaju, izdvajanje karakteristike te poznate ličnosti zbog koje je ona uopšte spomenuta. Na primer, u navedenom slučaju prevod je mogao glasiti: „Šta si ti sad neka modna kreatorka?“. Na ovaj način bi se dosta izgubilo na komičnosti izjave, ali gledalac ne bi bio zbunjen uvođenjem imena osobe za koju nikada nije čuo.

Još jedan problem u prenošenju imena poznatih ličnosti iz izvornog u ciljni tekst jeste i sam medijum. Kada je u pitanju knjiga, bez problema se može upotrebiti funkcionalni ekvivalent i čitalac najverovatnije neće nikada ni saznati da u originalu stoji neko drugo ime. Međutim, kada se radi o prevođenju filmova i serija, gledalac najčešće može da razazna da je spomenuta jedna ličnost, a da u prevodu stoji neko drugo ime ili da uopšte nije spomenuto. U takvom slučaju možemo samo da se nadamo da će pronicljivi gledalac shvatiti razlog zašto je prevodilac odabrao takvo rešenje i da će imati razumevanja za gledaoce koji nisu toliko upoznati sa anglo-američkim džet-setom.

Veb stranice se najčešće mogu pogledati na nekoliko jezika. Za korisnike se podrazumeva da u globalizovanom društvu postoje višejezičke veb stranice. Pitanje je zašto bi kompanije trošile vreme, energiju i novac za prevod teksta na nekoliko jezika, umesto da objave stranicu na jednom svetskom jeziku – engleskom?

Dešava se često da dok boravimo u stranoj zemlji uhvatimo sebe kako se smejuljimo kada iznenada čujemo svoj maternji jezik. Kod kuće nas pritiska svakodnevica, pa poželimo da vidimo i čujemo nešto drugo i da odemo na egzotična mesta. Boravak u stranoj zemlji zamišljamo bez mnogo susreta sa ljudima iz sopstvenih krajeva i sa upoznavanjem ljudi iz drugih kultura. Međutim, kad provedemo duži period u stranoj zemlji, istinski se obradujemo kad čujemo da neko govori našim jezikom. To nam daje osećaj povezanosti i sigurnosti. A kad nam konobar u restoranu u inostranstvu donese jelovnik na našem jeziku, prijatno smo iznenađeni i osećamo se kao u poseti starim prijateljima.

Dakle, u virtuelnom svetu, veb stranice mogu da se uporede sa stranim zemljama, a korisnici sa turistima. Kada na traženoj veb stranici otkrijemo sadržaj na maternjem jeziku, povećava se naše interesovanje, a i zadovoljstvo što su kompanije koje iza toga stoje prepoznale naše potrebe. Što više jezika nude, to bolje. Površno gledano, radi se o razumevanju sadržaja. No, u tom slučaju bi bilo dovoljno ponuditi sadržaje na engleskom koji se govori širom sveta. Međutim, kompanije nude i druge jezike i imaju dobre razloge za to: ispod površine postoji, osim samog sadržaja, iznenađujuće mnogo faktora koji utiču na delovanje veb stranica.

Istraživanja su pokazala da mnogo emotivnije reagujemo kada čitamo ili slušamo nešto na maternjem nego na stranom jeziku. Moja nastavnica srpskog jezika mi je jednom rekla „Kad budeš počela da se svađaš na srpskom, onda si taj jezik zaista savladala“. Navikli smo da izražavamo svoje najjače emocije na maternjem jeziku. Malo smo bespomoćni kad precizno hoćemo da izrazimo radost, naklonost, nedoumicu, ljutnju i tako dalje na stranom jeziku. A čak i ako potpuno tečno koristimo taj strani jezik, isključivo porodični kontekst učenja maternjeg jezika nosi potpun spektar ljudskih emocija, što se kasnije odražava na naše emotivne reakcije na različite jezike.

Veb stranice su reklamno sredstvo za određene proizvode, kompaniju ili određeni cilj. Zato ne služe samo za prenos opisa, objašnjenja i pozadinskih informacija, nego je njihov cilj da deluju na naše emocije i time stvore vezu sa nama koja će nas navesti da se vratimo, kupimo, zovemo, podržavamo. Različite oblasti veb stranice su na našem putovanju kroz „stranu zemlju“ mali hoteli, koji privlače našu pažnju i zovu nas da duže ostanemo i ponovo ih posetimo ako se u njima osećamo kao da smo kod kuće. Time je emotivno dejstvo veb stranice odlučujući faktor njenog uspeha.

Istraživački projekat koji su sproveli Puntoni et al. (2009) pokazao je da su ispitanici vrednovali marketinške slogane kao mnogo emotivnije kada su bili napisani na maternjem jeziku čitaoca/gledaoca/slušaoca. Emotivna reakcija publike bila je mnogo jača. Taj efekat želimo da postignemo i na veb stranicama.

Drugi važan zaključak je da 75 posto klijenata ne donosi odluke o kupovini ako je opis proizvoda napisan na jeziku kojim ne vladaju dobro. To je logično, ali retko kad smo svesni toga kada kreiramo veb stranicu. Naravno, kupac želi da razume svaki detalj, ne samo cenu i polje „Unesite broj kreditne kartice“.

Problem prevođenja veb stranica je uglavnom finansijske prirode, pogotovo ako se radi o prevodu na više jezika. Taj aspekat svakako ne može da se zanemari. Međutim, treba misliti na veliku prednost koja se time ostvaruje. Naime, profit se znatno uvećava kada se veb stranici doda i samo jedan jezik, što opravdava početno ulaganje kompanije.

Šta je sa veb stranicama čiji je sadržaj isključivo informativan? Stranice o istorijskim činjenicama, na primer. Pa, i takve stranice zavise od širine publike, a publika naginje tome da ostane zainteresovana i dobre volje kada ih stranica privuče i emotivno. Veb stranice su deo marketinga, a marketing je povezan sa našom psihom i emocijama.

Dakle, umesto da se prvenstveno gledaju troškovi, radni sati i statistika – zašto ne gledati veb stranice kao potencijalne „strane zemlje“? Zamislite zadovoljstvo turista koji putuju kroz „Vašu“ zemlju i na svom maternjem jeziku otkrivaju zanimljivosti i lepote koje Vaša zemlja nudi.

Neologizmi, odnosno nove reči, ili nova značenja već postojećih reči nekog jezika, predstavljaju jedan od najvećih izazova za prevodioce. S obzirom na to da je potrebno da prođe određeno vreme kako bi se novonastale reči ustalile u jeziku i postale prihvaćene od strane njegovih govornika, jasno je da prevodilac, bar neko vreme, neće moći da ih pronađe u rečniku.

Neologizmi se možda najčešće sreću u književnosti, humorističkim serijama i filmovima, gde predstavljaju, pre svega, produkt autorove kreativnosti. Srpski jezik itekako omogućava ovakav vid jezičkog izražaja, pa se tako u delima Laze Kostića, na primer, mogu sresti neologizmi za jednokratnu upotrebu poput  reči neodvaj („zagrljaj iz kog osoba ne želi da izađe“) ili sevotina („munja“). Engleski jezik takođe obiluje ovakvim neologizmima, koji ponekad sa malog ekrana uđu u jezik, kao što je slučaj sa rečju omnishambles  („situacija, pre svega u politici, koja nastaje kao posledica lošeg rukovođenja, niza propusta i grešaka“) iz satirične britanske serije The Thick of It, koju je 2012. Oksfordski rečnik izabrao za reč godine.

Postoji više načina da se nova reč prevede – pronalaženjem ekvivalentne reči ili reči sa dovoljno bliskim značenjem u ciljnom jeziku, transkripcijom ili transliteracijom (ostavljanjem reči u originalnom obliku, sa ili bez prilagođavanja izgovoru ciljnog jezika), kalkiranjem (doslovnim prevođenjem elemenata reči) ili opisnim prevođenjem. Međutim, da bi se neologizam uspešno preveo, prevodilac ga, pre svega, mora razumeti, a da bi ga razumeo, treba  da obrati pažnju na kontekst u kom se nova reč javlja. Za neologizme je takođe karakteristično da uglavnom nastaju od već postojećih reči i morfema, pa tako i morfološka analiza može biti od pomoći pri njihovom razumevanju, a samim tim i prevođenju.

Opšte pravilo je da neologizme u književnim tekstovima, filmovima, serijama i drugim kontekstima u kojima jezička kreativnost ima značajnu funkciju treba prevesti, dok u drugim, stručnim kontekstima u kojima je nova reč stručnjacima poznata samo na izvornom jeziku, neologizme treba ostaviti u originalu ili transkribovati. Izuzetak od ovog pravila čine slučajevi u kojima je prevodilac dovoljno stručan u određenoj oblasti da izvorni termin prevede, i tako sačini novi termin u ciljnom jeziku, i to koristeći morfeme grčkog, latinskog i domaćeg porekla, koje su ustaljenje i razumljive ciljnoj publici.

Ponekad je prevođenje neologizama dosta jednostavno, odnosno onda kada u ciljnom jeziku postoje reči sličnog oblika, pa je tako, na primer, američka serija Californication (od „California“ i „fornication“), čiji naziv oslikava i samu radnju, vrlo jednostavno prevedena kao Kalifornikacija (od „Kalifornija“ i „fornikacija“, odnosno „bludničenje“). Međutim, da ova reč ne postoji u ciljnom jeziku, složenica bi morala biti prevedena na drugačiji način, na primer Blud u Kaliforniji, kao što je slučaj i sa prethodno pomenutom složenicom omnishambles (od latinskog prefiksa „omni-“ i engleske reči „shambles“) koja je na srpski prevedena kao opšte rasulo. Međutim, neretko se dešava da prevodioci značenje nekog  neologizma ne prevedu, čime rizikuju da naruše stil autora, ali i uskrate čitaocu koji ne poznaje izvorni jezik razumevanje određenog izraza. Tako je, na primer, u zvaničnom prevodu Generacije iks autora Daglasa Koplanda njegova jezička kreacija McDead (sintetična, isprogramirana kultura) prevedena kao mekmrtvilo, što se može smatrati donekle opravdanim jer je lanac restorana McDonalds, koji je autoru poslužio kao model, poznat čitaocima. Međutim, u istom romanu javlja se i složenica McJob (loše plaćen posao koji ne zahteva školovanje ni iskustvo), a koju je prevodilac prosto transliterirao kao mekdžob, umesto da upotrebi istu strategiju kao u prethodnom primeru.

Konačno, pri prevođenju neologizama takođe treba proveriti da li postoji raniji prevod, kao i da li će nova reč biti korisna za ciljnu publiku, odnosno da li im može biti interesantna, da li bi se mogla ustaliti u jeziku, da li bi njenim neprevođenjem bio narušen stil autora, itd.

Prevođenje se često smatra intuitivnom delatnošću – pa znate dva jezika, u čemu je problem da se jednostavno prenese značenje sa jednog jezika na drugi? Ume da bude veliki problem, ne samo na lingvističkom, nego i na ličnom i međuljudskom nivou.

„Studiraš Engleski? Ali zašto, pa već ga znaš, zar ne?“ To je bilo jedno od najčešćih pitanja u vezi sa mojim studijama Engleskog jezika i književnosti. Izgleda da je rasprostranjeno shvatanje da studiranje jezika znači isključivo učenje vokabulara i gramatike, a zatim primenu novostečenog znanja u pisanju i govoru. Međutim nije. Postoji neverovatna raznovrsnost koncepta, konteksta i društvenih i istorijskih činjenica koja mora da se uzme u obzir da bi se određeni jezik i njegova struktura zaista dubinski razumeli. Jezik ne čine samo lingvistički oblici, nego način i struktura razmišljanja koji se razlikuju među kulturama i pojedincima.

Po tome je i prevođenje kompleksan proces koji zahteva mnogo znanja i razmišljanja. Mnogi sebe nazivaju prevodiocem prosto zato što znaju dva jezika. Onda se često govori o „jednostavnim tekstovima za prevod“ koje bi naizgled svako mogao da prevodi. Međutim, „jednostavni tekstovi za prevod“ zapravo ne postoje. Čak i prevođenje najjednostavnijeg teksta zahteva shvatanje konteksta i stilskih sredstava koji se koriste u ciljnom jeziku, kao i osećaj za ciljnu grupu. U suprotnom ćemo u salonu za pranje veša dobiti savet „Please, do not die here“ (Molimo Vas, nemojte ovde umreti – na engleskom jeziku dye znači obojiti, dok die znači umreti). Ili ćemo se diviti glavnom jelu „Paul is dead“ (Paul je mrtav – bukvalan prevod izraza za ćufte na arapskom jeziku) na meniju restorana.

Ne potcenjuje se samo predznanje potrebno za prevođenje, nego i odgovornost prevodioca. Naravno, postoji gradacija odgovornosti – greška u prevodu jelovnika nekog restorana verovatno nikom neće naškoditi (osim u slučaju da ima alergiju, a nije prepoznao sastojak). Greška u pravnom prevodu, s druge strane, može da ima ozbiljne posledice. Kandidat koji se prijavljuje za posao, a kome je naziv struke pogrešno preveden, može biti odbijen zbog te „sitne greške“. Jedna pogrešna reč može potpuno da izmeni implikacije nekog ugovora. A da ne spominjemo kako pogrešno preneseni brojevi u sistemu vrednovanja u dokumentima mogu da podignu prodajnu cenu ili smanje prosečnu ocenu u školi.

Jedan primer za kobnu posledicu pogrešnog prevoda je slučaj prevodioca Dole iz 16. veka. Dole je dodao samo tri reči u svom prevodu Platonovih reči koje u originalu nisu bile prisutne – „rien du tout“, što je značilo da posle smrti nema „apsolutno ničeg“. Time je doveo u pitanje besmrtnost duše i osuđen je na smrt zbog bogohuljenja. Naravno, tako nešto se u današnje vreme nikako ne bi dogodilo, ali prevodilac i dalje može da izgubi gomilu novca i reputaciju ako njegovom greškom prevod uzrokuje ozbiljne posledice za naručioca. A pored toga je naravno i pitanje savesti i mirnog sna.

Dokazano je da tokom usmenog prevođenja prevodioci često preuzimaju ulogu trećeg konverzacionog partnera umesto da samo prenesu poruku. Stručnjaci su utvrdili da u saslušanjima, gde je preciznost od neizmerne važnosti, prevodioci često izostavljaju delove govora koji im se ne čine naročito važnim ili da neprimetno izmene ton poruke. U takvim kontekstima je od velike važnosti da se prevodilac u potpunosti uzdrži od dodavanja ili oduzimanja teksta po sopstvenoj proceni. Slično je u kontekstu socijalne pomoći, gde se proverava stanje u domaćinstvu primaoca intervjuisanjem istog. I ovde, prevodilac je tu isključivo da prenese svaku reč i svaku misao precizno i da zadrži svoju ulogu neutralnog medijuma.

U poslovnom svetu, greške u prevodu mogu da dovedu do nesporazuma između kompanija i klijenata, koji sprečavaju dalju saradnju i lojalnost klijenta. U tom slučaju, kompanija će biti na gubitku. Poznat primer je reklama kompanije Parker Pen, koja je trebala da znači „It won’t leak your pocket and embarrass you“ (Neće iscuriti u Vašem džepu i uzrokovati neprijatnu situaciju). Prevod je bio „You will not get pregnant while losing ink in your pocket“ (Nećete zatrudneti dok Vam mastilo curi u džep). Ne može se reći da je prevod pun pogodak.

Razlog zašto su neobučeni prevodioci toliko uspešni je delimično u pogrešnoj proceni naručilaca. Oni, isto kao i neki prevodioci, nisu svesni posledica koje loš prevod može da ima. Isto tako nisu svesni ni mogućnosti da osoba koja vlada jezicima nije sposobna da precizno prevede tekst, uključujući sve konotacije i implikacije, ton i značenje.

I međuljudske veze su važne za kompetentno prevođenje. U procesu prevođenja knjige ili članka, kontakt sa autorom (ukoliko je moguć) i shvatanje njegove ličnosti igra veliku ulogu. Da bi svaka nijansa prenesene poruke došla do izražaja, važno je poznavanje načina razmišljanja, iskustva i ličnosti autora. Eventualni susreti autora i prevodioca mogu da dovedu do iznenađujućih događaja i zbližavanja. Tako je prevodilac iz Ekvatorijalne Gvineje postao poverenik i podrška autora kada se ovaj našao u politički nezavidnom položaju.

Ako razmislimo o svim tim zamkama i posledicama prevoda, ne bismo mogli reći da se radi o „intuitivnoj“ delatnosti i Bogom danoj sposobnosti. Jezik, na kraju krajeva, nije samo „jezik“. Potrebno je opširno znanje da se čovek ne bi „izgubio u prevodu“.

Nema sumnje da je razvoj mašinskog prevođenja, kako pismenog tako i usmenog, dostigao impresivan nivo i sa sigurnošću možemo reći da će se taj trend nastaviti u budućnosti. Sve je više aplikacija i uređaja koji nam omogućavaju komunikaciju sa govornicima stranih jezika, ali stiče se utisak da ta komunikacija retko uspeva da se izdigne iznad osnovnih i najjednostavnijih oblika sporazumevanja. Iako se uređaji povezuju brzo i jednostavno, ljudima iz različitih delova sveta to i dalje ne polazi za rukom tako lako jer su jezičke barijere još uvek prisutne uprkos svim raspoloživim sredstvima.

Poteškoće s prevođenjem koje vrši veštačka inteligencija najočiglednije su u domenu usluga mašinskog prevođenja tj. u usluzi GoogleTranslate i usluzi automatskog prevođenja na Fejsbuku koja se dnevno koristi za 4,5 milijardi prevoda. Te poteškoće se najčešće ogledaju u bezazlenim greškama koje se obično lako prepoznaju i ne prevazilaze okvire kratkotrajnog izvora humora i zabave. Međutim, ponekad se takve greške nađu u širem kontekstu koji može imati ozbiljne pravne, ekonomske i druge posledice. Izraelske novine Haaretz objavile su priču o palestinskom građevinskom radniku koji je uhapšen u blizini Jerusalima nakon što je na Fejsbuku objavio fotografiju sebe kako stoji pored buldožera uz natpis na arapskom jeziku: „يصبحهم“. Usluga automatskog prevođenja na Fejsbuku prevela je taj natpis kao „Napadnite ih“ na hebrejskom i „Povredite ih“ na engleskom. Policija je obaveštena i radnik je ubrzo uhapšen zbog sumnje da se sprema da izvrši teroristički napad vozilom. Pušten je nekoliko sati kasnije kada je policija uočila grešku: originalni natpis na arapskom značio je jednostavno „Dobro jutro“. Greške ovog tipa ukazuju na dublje probleme u uslugama mašinskog prevođenja. Poznato je da u mašinskom prevođenju često dolazi do nasumičnih zamena toponima i ličnih imena (London postaje Amsterdam, Samsung postaje Motorola), ali ako se jedna sasvim uobičajena fraza (dobro jutro) pogrešno prevede ne na jedan, već na dva jezika i spletom okolnosti ugrozi bezbednost više osoba, u kojoj meri se možemo osloniti na ove usluge za prevođenje složenijih izraza i rečenica?

Idealan scenario za mašinsko učenje i veštačku inteligenciju predstavlja nešto sa precizno određenim pravilima i jasnim pokazateljima uspeha i neuspeha. Šah je sjajan primer, što je i dokazano činjenicom da je veštačka inteligencija pobedila najbolje ljudske igrače mnogo brže nego što je bilo očekivano. S druge strane, jezik sa svojim neograničenim mogućnostima predstavlja mnogo teži zadatak. Zbog toga globalna tržišta još uvek čekaju na pouzdano mašinsko prevođenje. Uprkos nedavnim dostignućima i činjenici da je mašinsko prevođenje u stanju da sagleda cele rečenice, a ne samo da prevodi pojedinačne reči, greške u prevodu su i dalje česte i još uvek čekamo trenutak kada će automatski prevodi moći verno da prikažu izvorni tekst. Problem je u tome što sagledavanje celih rečenica nije dovoljno. Kao što značenje jedne reči zavisi od ostatka rečenice, značenje rečenice zavisi od ostatka pasusa i ostatka teksta, a značenje teksta zavisi od šireg konteksta, namera govornika/pisca itd. Na primer, idiomi, ironija i sarkazam imaju smisla tek u širem kontekstu, a razumevanje teksta uključuje mnogo međusobno povezanih aktivnosti koje nesvesno obavljamo i koje se za sada ne mogu mašinski replicirati.

Ipak, neosporno je da se mašinsko prevođenje koje je trenutno dostupno pokazalo kao izuzetno koristan alat i pronašlo brojne korisne primene, npr. prevođenje veb pretraživača ili porudžbina pri kupovini na internetu. Najbitnije je imati u vidu upravo to da se za sada može koristiti samo kao alat i to u specifičnim okruženjima, a ne kao zamena za prevodioce. Taj dan je još daleko i pitanje je da li će ikada doći. Ne možemo znati šta budućnost donosi, ali brojni stručnjaci se slažu da će dalji razvoj mašinskog prevođenja u velikoj meri transformisati i olakšati rad ljudskih prevodilaca, ali ga neće zameniti.

Za razliku od standardnog jezika, odnosno njegove uređene i normirane varijante, nestandardni jezik obuhvata veoma širok spektar jezičkih varijanti kojima pripadaju i dijalekti. U književnoumetničkom diskursu, odstupanja od jezičkih normi nazivaju se književnim dijalektom i piscu omogućavaju da likove i naratore smesti u željeni društveni i kulturni kontekst. U kombinaciji sa sociološkim, ideološkim i kulturnim konotacijama, prevođenje dijalekata predstavlja jedan od najvećih izazova s kojima se prevodioci književnih dela susreću.

Nestandardna leksika, gramatika i izgovor tekst mogu učiniti ne samo naizgled nemogućim za prevod, već i veoma teškim za razumevanje, što dodatno otežava posao prevodioca. Opšteprihvaćeno pravilo jeste da se izvorni tekst napisan standardnim jezikom prevodi standardnom varijantom ciljnog jezika. Što se nestandardnog jezika, odnosno dijalekata tiče, prevodiocu su na raspolaganju sledeće mogućnosti: zamena izvornog dijalekta domaćim dijalektom, zamena izvornog dijalekta standardnim ciljnim jezikom ili kombinacija ova dva postupka.

Prvi postupak predlaže zamenu izvornog dijalekta, na primer, urbanog edinburškog govora koji u svojim romanima često upotrebljava poznati škotski pisac Irvin Velš, odgovarajućim dijalektom u ciljnom jeziku. Međutim, ovaj postupak sa sobom nosi pregršt problema. Zamislite da čitate Velšov kultni roman Trejnspoting, čija je radnja smeštena u Edinburgu, u kome naratori i likovi govore škotskim dijalektom koji pisac predstavlja upotrebom nestandardne ortografije, a da u njegovom prevodu Mark Renton i Frensis Begbi koriste beogradski žargon, da umesto u edinburškom kvartu Lit oni „bleje“ u bloku 22, što bi bilo neizbežno ako bi se primenila ova prevodilačka tehnika, jer bi zamena dijalekta morala biti praćena premeštanjem radnje u ciljno okruženje. Za razliku od pozorišnih adaptacija koje dobro trpe ovakvu lokalizaciju, roman bi postao gotovo neprepoznatljiv. A zamislite tek prevod u kom bi likovi i dalje bili u Edinburgu, a govorili beogradskim slengom.

Drugi postupak podrazumeva standardizaciju, odnosno zamenu izvornog dijalekta standardnim ciljnim jezikom. Međutim, jasno je da dijalekat u književnom delu nije tu bez razloga, već da se njime postiže određeni cilj, bilo da se radi o smeštanju likova u određeni prostorni i vremenski kontekst, o pravljenju statusne razlike između onih koji govore standardnim jezikom i onih koji govore njegovom nestandardnom varijantom, ili iz nekog drugog razloga. Određeni nivo standardizacije u prevodu uglavnom je neizbežan, ali prevodilac bi uvek trebalo da se trudi da prepozna značaj, a zatim i pokuša da prenese elemente nestandardnog jezika u prevodu na najprimereniji način.

Treća strategija kombinuje elemente prve dve i podrazumeva upotrebu standardnog jezika i elemenata dijalekta u ciljnom tekstu. Ovde bi najbolje rešenje bilo da se u prevodu koristi neutralan standardni jezik izmenjen tako da se dobije neka vrsta izmišljenog, nadregionalnog dijalekta, recimo upotrebom nestandardnih oblika (ajmo, de si, ša radiš umesto hajdemo, gde si, šta radiš) u kombinaciji sa, na primer, promenom ustaljenog reda reči (Nis tamo ti išo? umesto Ti nisi išao tamo?). Ovakvom promenom standardnog jezika čitalac bi prepoznao da se radi o dijalektu, a prevodilac izbegao sve probleme koji bi nastali da je preuzeo postojeći dijalekat ciljnog jezika. Međutim, ukoliko se prevodilac opredeli za ovakav pristup pri prevođenju, mora paziti da ne pretera, odnosno da ne ode u krajnost i ne prevede tekst izmišljenim, jedva razumljivim jezikom.

Svi jezici imaju svoje specifičnosti i varijante, a kada se tome doda i kulturna dimenzija, može se doći do zaključka da pri prevođenju dijalekata ne postoji univerzalno i opšteprihvaćeno rešenje. Nijedan od ovih postupaka nije savršen, niti se može primeniti u svakoj situaciji, ali dijalekat se u prevodu nikako ne sme zanemariti. Kada se susretne s dijalektom, prevodilac treba da se opredeli za postupak koji je u datoj situaciji najpraktičniji, i to na osnovu konteksta, konkretne situacije i samog teksta.

Prevodioci se uglavnom smatraju posrednicima između dva jezika, „prepisivačima“ sa jednog jezika na drugi. Međutim oni su zapravo mnogo više od toga: prevodioci su posrednici između dva naroda, dva mentaliteta, dve kulture. Kulture dvaju jezika, kao što su na primer engleski i srpski, umnogome se razlikuju i to ponekad dovodi do različitih začkoljica u prevođenju koje nastaju kada naiđemo na leksičku ili, u težem slučaju, pojmovnu prazninu.

Leksička praznina predstavlja nepostojanje reči u ciljnom jeziku koja oblikom, funkcijom i sadržinom odgovara reči iz izvornog jezika koju želimo da prevedemo. Takav primer je engleska reč sibling, koja označava rođenog brata ili sestru. U slučaju leksičke praznine, strana reč se prevodi jezičkim sredstvima ciljnog jezika koja funkcijom i sadržinom odgovaraju stranoj reči koju prevodimo, dakle u ovom primeru kao brat ili sestra.

Nešto je teži slučaj kada je leksička praznina posledica pojmovne praznine, koja nastaje kada u ciljnoj kulturi nije poznato ili nije relevantno određeno značenje koje ima strana reč, pa samim tim ne postoji ni reč ili jezičko sredstvo kojim bi se data strana reč mogla prevesti. Takve pojmovne praznine često su posledica razlika u kulturama izvornog i ciljnog jezika i tada govorimo o kulturološki obeleženim rečima. U ovakvom slučaju, prevodilac ima na raspolaganju tri moguća rešenja.

Prvo rešenje predstavljaju transkripcija i transliteracija stranih kulturološki obeleženih reči. Na ovaj način, nove reči ulaze u ciljni jezik kao pozajmljenice. Na primer, reč sari je preuzeta iz hindi jezika i označava posebnu vrstu indijske haljine koja se u našoj kulturi ne javlja, pa samim tim nema ni naziv na srpskom. Zatim, haggis i porridge su nazivi za jedno škotsko i jedno englesko jelo koje kod nas ne postoji u tom obliku, pa su te reči transkribovane i vremenom su ušle u srpski jezik kao hegis i poridž. Takođe, ovaj proces se dešava i u obrnutom smeru: na primer, slava je običaj specifičan za srpsku kulturu i ne postoji u anglo-američkoj kulturi, tako da je ta reč morala da uđe u engleski jezik u izvornom obliku.

Drugo rešenje bilo bi pronaći funkcionalni ekvivalent, odnosno reč ili izraz u ciljnom jeziku koji ima slično značenje kao određena kulturološki obeležena reč, ukoliko takva reč ili izraz postoji. Na primer, ukoliko naiđemo na situaciju da neko na engleskom kaže da za večeru ima casserole, to nikako ne možemo prevesti rečju kaserola, iako ta reč postoji u srpskom jeziku. Dok u oba jezika ova reč označava vrstu duboke posude u kojoj se sprema hrana, na engleskom govornom području se ta reč odnosi i na samo jelo od mesa, različitog povrća i sira koje se priprema u takvoj posudi. Dakle, prikladnije bi bilo to jelo zameniti za neko slično jelo koje postoji u našoj kulturi, a to bi mogla biti musaka.

Treće rešenje, ponekad najjednostavnije, jeste upotrebiti hiperonim, odnosno uopšteniji izraz kako bi se otprilike prenelo značenje određene kulturološki obeležene reči. Na primer, Amerikanci često spominju kako žele da idu na Havaje i piju mai tai. Pošto ovo piće nije toliko zastupljeno kod nas, možemo prosto reći da oni žele da piju koktele. Takođe, u anglo-američkoj kulturi postoji nekoliko naziva za različite vrste advokata (attorney, lawyer, barrister…). Ukoliko neko kaže da je barrister, najbolje je to prevesti kao advokat i ne upuštati se u objašnjenja toga po čemu se on razlikuje od ostalih vrsta advokata.

Kada odlučujemo koju tehniku ćemo primeniti pri prevođenju kulturološki obeleženih reči, moramo uzeti u obzir medijum i kontekst u kojima se te reči javljaju. Ukoliko se ta reč javlja u okviru nekog dokumenta ili u nekoj knjizi, tu imamo više prostora za objašnjenje njenog značenja. Možemo dati precizniji opis datog pojma, iskoristiti funkcionalni ekvivalent i dopuniti ga objašnjenjem, a čak možemo koristiti i fusnote. Međutim, ako se reč javlja u dijalogu nekog filma ili serije, moramo uzeti u obzir prostorna i vremenska ograničenja koja nam postavlja taj medijum, pa je tu upotreba hiperonima i transkripcije često bolje rešenje.

Takođe, moramo uzeti u obzir i kontekst u kojem se kulturološki obeležena reč javlja kao i njen značaj u okviru tog konteksta. Ako je ta reč ključna u nekom tekstu ili ako se spominje mnogo puta, ne možemo se opredeliti za upotrebu hiperonima. Isto tako, kada se radi o filmskim prevodima, funkcionalne ekvivalente ne možemo koristiti ukoliko se na ekranu pojavljuju predmeti koji ne odgovaraju rečima koje se spominju u prevodu.